У Црној Гори највећа награда у просвети је Октоих, док се Мирослављево јеванђеље користи у богослужбеној употреби. Данашња Црна Гора која је призната на Берлинском конгресу састављена је из више делова – Старе Црне Горе, Брда, касније делова Рашке, Старе Херцеговине, Боке которске, и сви ти делови који су ушли у састав Црне Горе баштинили су ћирилицу. И језик који се свуда звао српски.
Е сад, што је некоме пало на ум да га прекрштава и да га зове како се пробуди или како ко снева, није добро. Не може се ударати ногом на име језика на коме се изграђивао највећи песник српског језика Његош, који је имао потребу да каже: "Српски пишем и зборим." И не може то бити прича политичких партија. Не могу политички лидери да реше питање језика, јер је језик жива материја и оно се не решава политиким договорима. Језик је прича о народу, он је најсигурнија архива.
Ово у разговору за "Новости" каже бивши професор филозофије сада свештеник Миодраг Тодоровић, један од 27 професора из Никшића и Херцег Новог који су 2004. године устали у одбрану српског језика. Признаје да се није било лако одрећи дневника, али је то био једини начин да се он и његове колеге супроставе одлуци Министарства просвете о преименовању наставног предмета "српски језик и књижевност" у "матерњи језик и књижевност". Бранили су и Устав Црне Горе у коме је српски тада био једини службени и остали без посла!
Милатовић није образован
- Његошу нико ништа не може. Ни њему ни Светом Петру Цетињском, ни Светом Василију Острошком, ни Марку Миљановом. Скоро је било тугаљиво чути и видети, када је председник Хрватске приупитао нашег председника Милатовића за Његошеву песму Орао и свиња чији је поднаслов - Или наша браћа подмићена од Турака. Милатовић се нашао затечен што значи да нема образовање које би требало да има, поготово кад је на том месту. Он може да не зна енглески, али не сме да не зна Његоша. Не верујем да би се енглеском председнику, премијеру или краљици могло десити да буду затечени код Шекспира.
- Нисмо се снашли да, преко ноћи, пређемо на колосек непостојећег језика нити смо успели да се договоримо са онима који су кренули да стварају новог човека у Црној Гори који не би личио ни на кога свога, нити да има родбину ни на земљи, ни на небу ни у гробу. Све то је зацртао један бивши министар, што је раритет у васељенским оквирима. Хиљаду година постојиш и сад одједном све то потреш, нема те више, не постојиш, и почнеш од нуле да ствараш неког новог човека! Нисам знао тај нови језик на коме је требало да предајем филозофију у Гимназији у Никшићу где сам до тада радио. Јер, како сам могао да направим побуну против предака, против Његоша и Светога Саве?
Прочитајте још
На питање, како данас гледа на питање језика, наш саговорник сматра да у Црној Гори постоје свега два језика – српски и албански.
Foto: Mitropolija crnogorsko-primorska
- Све остало је фалсификат. Зашто није великој Америци пало на ум да назове језик матерњим, па да још дода аризонски, илиониски, тексашки... Наши професори, предавачи српског језика су за само три дана добили сертификате за црногорски језик! Последице тога ће сваким даном бити све веће. Из њих ће да се роди да ће свако село да тражи свој језик, свака нахија, братство, кварт...
Сматрате ли да се за употребу писма везује национална припадност, да Србима припада ћирилица, а Црногорцима латиница?
- Не, јер у српској литератури постоје дела која су настала и на латиничком писму, попут оних из Дубровачке књижевности. А Црна Гора је сигурно најћириличнија од свих земаља бивше Југославије. И не видим да је неко Србин ако користи једно од та два писма. Ћирилица је толико лепа да је, рецимо, славни Шо завештао неку своју уштеђевину за награду ономе ко ће енглеску абецеду устројити према ћирилици, док је Аустријанац Вебер говорио како ћирилица одмара очи, како она лепотом делује. Не треба да постанемо народ који је забораван, народ који се стиди самог себе. Није добро да нас уче да имамо комплекс своје историје, традиције, јер онда долазимо у неку врсту шизофреније. И сад би требало све оно вредно и историјско да развалимо, да више не буде Октоиха, књиге коју треба полако да склонимо као и Горски вијенац, Лучу.
Имали смо случај превода "Горског вијенца" на црногорски језик.
- Само је чудновато да су ти "преводиоци" признали да је он ипак написан на српском језику. Сад Његоша убеђују, како је некад писао Душко Радовић, да није мислио оно што је мислио. И зато се сад дешава да ми од оних најлепших естетских, етичких достигнућа правимо карикатуре.
Фото: Shutterstock
Колико смо издали језик и писмо, идентитет?
- Ту не треба да кривимо никога. Не верујем да је неко са запада нас учио да и поред хиљаду година државности сада треба да стварамо неког новог човека. Не могу партије да се баве Светим Петром Цетињским, Светим Василијем. Не могу партије да пишу школске програме. Краљ Никола је звао Симу Поповића да дође на Цетиње и буде министар просвете, молио је за помоћ школама Чика Јову Змаја, Лазу Костића, Симу Матавуља, дакле, све Србе из крајева где је било развијено просветитељство.
Црна Гора је расадник лингвиста
Нико толико истакнутих лингвиста на мањем простору није дао као што је Црна Гора. Довољно је поменути Радосава Бошковића, Митра Пешикана, Драгољуба Петровића, Мата Пижурицу... То су имена која превазилазе границе Црне Горе, подсећа Тодоровић.
Како доживљавате данашњи образовни систем у Црној Гори?
- Гледао сам читанке у којима се нешто цитира из Горског вијенца па се прескочи по неколика стихова, праве се нове целине, конгломерати. То је најужаснији фалсификат који ће имати негативне последице по децу, школски систем. Зато су нам нараштаји све неписменији, све необразованији. Ми се данас не учимо него хоћемо све да фалсификујемо, а то не може да донесе никаквога плода већ само пометњу и менталне болести.
У Националној библиотеци "Ђурађ Црнојевић" ствараоци који пишу српским језиком уписују се под одредницом "црногорски језик" и "црногорска ћирилица".
- То је кречење историје. Значи, ко је рођен у Црној Гори треба да припада црногорској књижевности, онај у Северној Македонији припада македонској, у Америци – америчкој. По томе би требало да све оне преписивачке књиге које су урађене у Пивском манастиру припадају црногорској књижевности иако су оне стваране кад је Пива припадала Старој Херцеговини.
В. Кадић
Фото: Промо
