Модна креаторка Верица Ракочевић већ дужи низ година ужива у мирном животу на Авали са супругом Вељком Кузманчевићем, и како сама каже повратак у градски живот за њу више не долази у обзир. Верица је свесно напустила луксуз стана у центру Београда, који је продала, како би се посветила каријери и пронашла унутрашњи мир на породичном имању надомак престонице. Тај корак, истиче, био је један од најбољих у њеном животу.
Фото: F.S./ATAImages/Принтскрин Инстаграм/kuzmancevicv
Иако ужива у дотеривању куће, признала је да је почела и да робује. Верица Ракочевић је, затим, проговорила и о својој деци и њиховом одрастању, које им је ускратила зарад каријере.
"Можда мало претерујем, то ми каже и Вељко, то ми сви кажу сви, мало робујем овом дворишту. Није ово никакав спектакуларан плац, овде има 20 ари, али имам срећу што имам баштована који ми помаже да све изгледа лепо. Морам да имам неке естетске критеријуме, потребно је много личног труда, финансија, а на првом месту љубави", истакла је задовољно, а затим наставила да објашњава шта јој највише прија у кући на Авали.
Живот на селу као привилегија
"Мени је наравно привилегија живот на селу. Неко се не би померио из града. Поред Скупштине сам живела 30 година и толико сам волела тај стан и мислила сам да нећу моћи нигде друго да живим. Данас када прођем поред те зграде, сва се најежим. Сада када би ми неко дао целу ту зграду у замену за ову кућу, то не бих могла. Ово је мој избор".
Прочитајте још
Данас иза себе има богату каријеру, али себи једно замера. Како каже, због страсти и љубави према послу, ускратила је деци потребну љубав и пажњу.
Однос са децом
"На моју велику жалост, та страст према послу је мојој деци украла неко време, које је требало да проведем са њима. Данас ме више зову деца него унуци, што је нормално. Ком унуку је стало до бабе? – Ниједном. Док сте ви били ту, прво ме звао син, па једна ћерка, друга ћерка, тако да значи да су ми опростили то украдено време", каже она, додајући:
"Мислим да сам била мало себична, а оправдање за ту себичност је моја реченица коју сам често изговарала: 'Ако сам ја срећна и задовољна, биће и моја деца.' Међутим, сада разговарајући са њима, видим да им је фалило тог заједничког времена. Они знају да сам ја ту за њих, увек, оно што је мени најбитније јесте да својој деци никада не будем на терету. То никада нећу дозволити, ма шта судбина одредила".
