Аца Радовић био је један од оних младића који је толико волео Црвену звезду, да ниједну утакмицу није пропуштао, чак је и кобног 30. октобра 1999. одлучио да пропусти утакмицу на којој је требало да игра, како би из Опова, заједно са пријатељима, дошао у Београд. На први поглед тог дана све је текло у најбољем реду. Тек одједном са трибина на којима су били Партизанови навијачи полетела је „киша“ бродских ракета које су навијачи, како је касније утврђено, донели из Грчке. Биле су усмерене ка трибини на којој је Радовић био са својим другарима…
На Звездиној трибини је настао метеж и комешање и у први мах сви су помислили да је дошло до туче, што одавно није неуобичајено за овакве спортске манифестације. Међутим, стадионом се брзо пронела вест да је један од навијача погођен ракетом у врат. Радовићу није било спаса и убрзо након што је погођен, преминуо је од задобијених повреда на лицу места. Утакмица се наставила као да се ништа није догодило.
„Био сам немоћан, умро ми је на рукама“
Милан Терзић, пријатељ Аце Радовића са којим је био кобног дана на трибини, каже да га је тај пројектил погодио тик испод јабучице и зарио му се под углом од 90 степени.
„После првог Партизановог гола на северу је настао тајац. Било је то у 16, 17 минуту. На супротној страни Партизанови навијачи су се бурно радовали. Праштало од петарди, димних бомби и ракета. Нас тројица смо стајали. На два-три метра од нас приметио сам да нешто лети ка нама. Чуо сам Ацин крик. Сручио се крај мене. Тај бели предмет, налик на чеп од шампањца, кажу да је била нека ракета, погодио га је у предњи део врата. Зарио му се испод јабучице. Тада је почело да варничи, кидало му је груди, гушило га. Крв му је шикнула и облила га по лицу. Придигли смо га, покушавајући да му помогнемо. Прихватио сам га у наручје. Није стигао ништа да каже… Био сам немоћан, а умирао ми је на рукама. Све је трајало кратко, можда десетак секунди, а чинило ми се као вечност. То чудо га је погодило под углом од деведесет степени. Сигуран сам да није могло да долети са северне трибине. Дошло је то са “југа”.
Прочитајте још
Двадесетак година касније, у разговору за ББЦ, описујући тај дан, Радовићев отац Томислав препричао је шта се догађало и открио да је Радовића на атлетску стазу изнео неки младић.
„Доктори су ми рекли да му није било спаса. Погођена је главна артерија. Момак који га је са трибине изнео на атлетску стазу рекао је да је Аца одмах био мртав“, присетио се.
154 саслушаних, 0 одговорних за убиство
Покренута је истрага овог догађаја, којим је утврђено да су бродске ракете стигле у торбама прве екипе, да би кроз прозор свлачионице црно-белих биле додате навијачима. Приведено је и саслушано 154 особа, али за кривично дело убиство нико никада није одговарао. Није чак ни пронађена особа која је испалила кобну ракету у правцу трибине на којој су били Звездини навијачи, нити је одговорност сносио било ко из клуба због навода да је опасна пиротехника стигла на стадион управо преко играча.
Међу оптуженима је био и економ Партизана који је одговарао за саучесништво, а на крају је осам људи осуђено на затворске казне од осам до 23 месеца. Мајк Халкијевић осуђен је годину дана и једанаест месеци; Ненад Кецојевић, Зоран Живановић Чеги, Часлав Курандић и Мирко Урбан на по годину и по, Александар Алексић на 20 месеци, док су Драган Петронић и Срђан Шалипуровић осуђени на по пола године. Били су оптужени за изазивање опште опасности.
"Ово ми је први дерби након погибије сина"
2023. године Ацин отац, Томислав у сузама је говорио о погибији свог сина. Тада је уснимљен од стране навијача са својом унуком Тамаром.
