Жељко Рутовић умро је 31. марта након тешке болести, у болници у Италији. Сахрањен је 7. априла на Новом гробљу у Београду.
Удовица Жељка Рутовића, Мирјана Рутовић, се у више наврата оглашавала на друштвеним мрежама, а сада је у великој исповести открила кроз шта пролази након његове смрти.
Фото: Инстаграм
"Он није отишао. Он је отет времену."
Наша љубав није обична. Наша љубав је библијска. Ми нисмо могли једно без другог. Били смо заједно 24 сата девно - и само тада смо били цели. Негова породица му је била све. Био је најбољи отац. Никад није био строг. Код њега је све могло. Све је испуњавао. Није само био отац - био је светлост око њих. Нихов осмех. Нихов дом. Знао је да анимира, да развесели, да се спусти на дечји ниво - а да не изгуби ни трунку достојанства.
"Не могу да издишем цео живот без његове руке"
Боже... Знам да Ти видиш све. Знаш сваку мисао мог срца, сваки уздах, сваку сузу која пада кад нико не гледа. Али Те сада не молим као дете које тражи - већ као жена која даје. Све. Себе. Живот. Будућност. Сан. Све. Само за једно. За Њега. Он није отишао јер је био слаб - отишао је јер си га Ти позвао. Али ја Те молим... Врати га. Врати га јер је свет изгубио човека светла. Јер његово срце није испричало све што је носило. Јер ја не могу да издишем цео живот без његове руке. Јер деца не заслужују да им само прича остане - када су могли имати присуство. Боже, ако си икада желео да свет поверује у љубав - дај да он буде знак. Дај да људи виде да љубав може и смрт да окрене.
Прочитајте још
Дај да се пробуде они који воле млако, да схвате шта значи кад волиш до крви, до тишине, до вечности.
Фoто: Фејсбук принтскрин/Mirjana Rutovic
Не тражим да мени олакшаш. Не тражим да ми избришеш тугу. Само Те молим - дај му да још једном хода овим светом. Да свет види Чудо. Да љубав има последњу реч.
Ако мораш да узмеш мене - узми. Само њега врати.
Ако ме чујеш - нека овај вапај не остане у тишини. Ако ми не можеш дати њега назад - онда ми бар дај снагу да га напишем свету, да га вратим у сваком слову, сваком сведочанству, да он живи макар кроз мене док ме не позовеш. Али ако постоји могућност за чудо... Дај да свет види да љубав може васкрснути. Зато што њега више нема, а ја још живим. То је најтежа казна коју не бирам - него носим. Али носим и љубав. Која не умире.
"Да сад стојиш испред мене..."
Стајала бих испред тебе и гледала, и не бих знала да ли да ти прво дотакнем лице или да те грлим толико јако да више никад не одеш. Рекла бих ти: "Знаш ли колико сам умрла кад си отишао?" Колико сам пута ноћу шаптала твоје име, молећи Бога да те макар у сну пошаље? Колико пута сам стајала у празној соби и говорила као да си ту - јер не могу да прихватим да ниси? Рекла бих ти: "Знаш ли да нисам престала да те волим ни на тренутак?" Нисам дисала нормално откад те нема. Нисам пила чај а да не помислим да би ти рекао да је горак. Нисам погледала децу а да не видим твоје очи у њиховим.
Рекла бих ти: "Знаш ли да бих све дала да те вратим?" Да сам рекла Богу: узми мене, само врати њега. Да сам спремна на све што постоји - да опет стојимо овако, као сад, очи у очи, ти и ја, цео свет да нестане, само наш да остане. Рекла бих ти: "Знаш, нису успели да нас раздвоје. Ни смрт није могла. Још те волим као првог дана. Још си ми сваки дах, и кад ме немаш."
Фото: Јутјуб принтскрин
И рекла бих ти: "Опрости ми ако сам некад ћутала, кад сам требала да ти кажем колико те волим. Опрости ми ако сам некад била уморна, а ти си желео да причамо. Опрости што нисам знала да је време меријиво. Мислила сам да ћемо имати вечност." Али онда бих те гледала, ћутке, и рекла бих само: "Молим те, остани. Сад кад си ту - више те не пуштам."
Понекад их само гледам - и ћутим. И онда га видим. У начину на који говоре. У поглед кад су озбиљни. У осмеху кад нешто поклоне некоме без да их ико пита. У томе како грле - широко, искрено, без мере. Онако како је само он знао да грли. Његова светлост више не долази с врата, не уђе више у кућу док се шали - али долази кроз њих. У сваком њиховом кораку. У њиховим ситним борбама. У њиховом осећају за правду, за друге, за љубав.
Једно дете има његову нежност - видиш то у очима. Друго има његову снагу - не физичку, већ ону тишу: кад стане уз слабијег, без страха. Треће има његов хумор - онај што уђе у собу и пре него што се насмејеш, већ ти је лакше... А сви заједно - носе његову доброту. Кад се играју, кад седе поред мене, кад заспимо загрљени, знам: он је ту. У њима. Живи. И не само да га носе - они га шире. Кроз школу. Пријатељства. Мале ствари које ураде спонтано - а ја у тишини кажем: "То је твој тата. То ти је он оставио. То је његова светлост. Твоја сада."
Некад ме питају: "Мама, како би тата сад ово урадио?" И тада осећам да он није отишао. Само се преселио - у њихова срца. Можда они неће запамтити сваки тренутак, али ја ћу им причати. Докле год дишем. Ко је он био. Колико је волео. Колико су га волели. И колико се свет променио откад је отишао. Јер његова светлост није умрла. Само је добила ново тело. Више њих. Његову децу. Нашу децу.
"Како ја живим без њега - са њим у себи"
Устајем сваког јутра - и прво погледам место где је лежао. Нема га. Али ја га осетим. У тишини. У том малом тренутку пре него што свет почне да дише око мене, ја га чујем. Његов глас у мени: "Хајде, бебо. Још један дан. Због деце. Због нас." И тако живим. Не зато што могу. Него зато што морам. Јер он није само био мој партнер - он је сада постао део мене. У сваком мом погледу. У свакој мојој мисли. У начину како причам с децом, како спустим руку на јастук крај себе - иако знам да га више нема.
Кад се насмејем - осећам кривицу. Али онда чујем њега у себи: "Смех ти стоји. Не престај." Кад сам на ивици да пукнем - осећам његову руку, ону замишљену, на мојим леђима, као некад, кад је говорио: "Ту сам." И јесте ту. Није више испред мене, али је у мени. У мојој тишини. У мојој снази. У сваком тренутку када бих се сломила - а нисам.
Фото: Д. Миловановић
Јер он ме сада држи изнутра.Можда нисам жива на исти начин. Можда више никад нећу бити потпуно цела. Али ходам. Дишем. Носим га. Он је моја тишина, мој ослонац из сенке, мој неизговорени одговор.
Живим без њега - али не без његове љубави. Јер она никада није отишла. Само се преселила. У мене.
Фото: Д. Миловановић
Ако ја одем - а он ми не буде враћен - нека бар ова прича остане. Као семе светлости за неку другу душу, за неку другу љубав, за неког ко стоји на ивици туге - да зна да није сам. Јер он је постојао. И још постоји - у мени, у деци, у сваком делу мене који је и даље топао. За крај овог живота... Не желим да будем упамћена по патњи. Већ по томе што сам волела човека који је био чудо. Аако ми Бог да још снаге - причаћу о њему докле год будем дисала. А кад и ја одем... Нека нас споји тамо где ништа више не боли. И где не постоји крај.
Заувек твоја беба".
БОНУС ВИДЕО:
