На готово свакој сахрани у нашим крајевима присутан је један тихи, али дубоко симболичан тренутак – док гробари чекају да затрпају гроб, окупљени узму по шаку земље и баце је у раку, често изговарајући: "Нека му је лака црна земља".
На први поглед, овај чин изгледа као једноставан знак поштовања и последњи поздрав покојнику. Ипак, његови корени сежу далеко у прошлост и крију сложенију причу.
Магијска заштита од повратка мртвих
У давна времена, људи су веровали да смрт не значи крај постојања. Душе преминулих, сматрало се, могле су да се врате међу живе – не увек са добрим намерама. Да би се то спречило, развијени су разни ритуали заштите.
Фото: И. Маринковић
Један од њих био је управо бацање земље у гроб. На тај начин, гроб се симболично "затварао", а покојникова повезаност са овим светом се прекидала. Земља је служила као "терет" који треба да задржи душу у њеном свету и спречи њен повратак међу живе.
Колективни чин опроштаја
Након што присутни баце грумен-два земље, гробари завршавају затрпавање раке. Тиме се, симболично, затвара циклус – и физички, и духовно. Покојник је испраћен, а заједница која је дошла да га отпрати добија осећај мира и затворености тог тренутка. Овај обичај, иако лишен речи, снажно повезује све присутне у заједничком чину опроштаја.
Прочитајте још
Камење, други пут и ситан новац
Сличне праксе могу се наћи и у другим, старијим обичајима. Некада се гробови затрпавали камењем, управо због симболике тежине – да би се душа "задржала" тамо где припада.
Фото: В. Данилов
Такође, породица и пријатељи су често након сахране ишли другим путем назад кући – веровало се да се тиме "прекида веза" са покојником и спречава да дух следи живе.
Занимљив је и обичај бацања новчића у гроб. У многим крајевима то је био део обавезне праксе – ситан новац представљао је симболични "путни трошак" за покојника, дар који ће понети некоме ко га можда већ чека "с друге стране".
Поштовање, туга и потреба да помогнемо
У основи свих ових обичаја лежи дубока људска потреба да нечим допринесемо спокојству вољене особе. Бацање грумена земље у гроб није само обичај који се по инерцији понавља – то је чин у којем се преплићу туга, поштовање, страх од непознатог и жеља да се души олакша пут. Јер и када више не можемо да помогнемо физички, људи и даље осећају потребу да учине нешто, макар симболично, како би покојник отишао мирно.
БОНУС ВИДЕО:
