Легендарни Тихомир Тика Станић ретко износи детаље о свом приватном животу, али је својевремено са јавности своје најболније тренутке у животу.
Наиме, глумац је имао тројицу браће али, нажалост, у периоду од свега шест месеци изгубио је двојицу. Смрт старијег је изненадила све, а непосредно касније преминуо је и његов млађи брат.
- У шест месеци ми се десило да ми је настарији брат погинуо, пао је са крова, помагао је неком човеку и после шест месеци ми је најмлађи брат умро од карцинома - рекао је глумац и додао:
- Али тај тренутак кад је он умирао, тамо у болници је био наш средњи брат, а ја сам се у том тренутку затекао код куће. Ја сам у том тренутку осећао као да ми се потпуно распада тело и повраћао сам и као се држао за мене, као да се физички држао за мене. Мислим да сам осетио како се одваја тело од живота, као да се мени то дешавао у том часу, то је тај тренутак кад је Богдан преминуо и онда се све смири. Зове ме наш средњи брат и каже готово је. Отишао је - рекао је Тихомир Станић за "Пеливанподкаст".
Фото: A.K./ATAImages
Прочитајте још
"Ушао сам у сукоб са продуцентом"
На питање водитеља подкаста у вези са снимањем серија "Бранилац" и "Михољско лето" Тика је одговорио:
- Серију “Бранилац” сам снимао само један дан, а у “Михољском лету” сам се мало појавио. У прошлој години сам имао сто снимајућих дана, а ове године три. Такве су околности. Али ја се не жалим. Некад давно, када сам почињао, онда сам са једним филмским продуцентом који је нешто покушао да ме превари, ушао у сукоб. Он ми је запретио и рекао ми како никад нећу видети камеру. Ја сам још био студент, мало сам се и уплашио због тога, али сам се онда сетио и одговорио му: “У реду, ни Шекспир, ни Молијер сигурно никад нису видели камеру, па шта им фали? Ево, живе и даље!” Има толико тога што човек може да ради.
Тика је с јавности поделио и чиме би се бавио да није изградио богату глумачку каријеру.
- Био сам добар из математике и физике, али некако, одувек се знало да ћу бити глумац. Од треће године живота се то у породици знало. И тад сам и наступио са три године. Рецитовао сам “Херојеву мајку” Бранка Ћопића, а пријемни сам исто полагао са песмом “Мала моја из Босанске Крупе” Бранка Ћопића. Једноставно, мислим да је то судбински било предодређено и да сам тако судбински стигао на пријемни код Дејана Мијача, јер он је једини професор који би мене примио. Тада се нисам нешто ни спремао за пријемни, нисам знао уопште да кажем слово Р, али ме је он примио. Када сам га много година касније питао да ли се сећа зашто ме је примио, рекао ми је да сам имао “нешто”. Ја сам га питао шта је то - велику трему и шпрахфелер? Он се насмејао и рекао ми је да је видео да сам имао велику жељу. Он је то препознао. Значи то се једноставно морало десити. А онда сам се ја у неким периодима стидео што сам глумац, али онда сам схватио да је то величанствена професија и да то понављам од када сам прочитао један интервју Роберта Чулија, који каже да је глумац на италијанском и енглеском, актор, онај који делује. Тада сам схватио колико је од преисторије битно да постоје људи који делују, да ли кроз неки драмски текст, значајно велики, неког великог аутора, а и Шекспир и Молијер су били глумци. Исто тако је у позоришту. Глумац најбоље може и да провери из дана у дан своје дејство на публику. Онда сам се ипак помирио са чињеницом да ћу остати само глумац који понекад продуцира, понекад режира, понекад организује, понекад води неко позориште, али ипак поносан на чињеницу да сам глумац.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
