Војин Ћетковић је као двадесетогодишњак напустио родни Крушевац и зарад студија се преселио у Београд.
Глумац се једном приликом присетио своје прве професионалне улоге у позоришту, када је упознао легендарну Радмилу Савићевић, која је том приликом Војина позвала у свој стан, нахранила га гибаницом и дала му је нешто новца да преживи тешка времена.
Фото: АТА имагес
- Раду сам први пут срео на потписивању свог првог уговора у каријери, за представу "Лизистрата“ у продукцији Сава центра. Имао сам двадесет једну годину, још сам студирао и био јако срећан што сам добио улогу. Међутим, кад сам видео уговор, почео сам да се двоумим да ли да то уопште прихватим јер је хонорар био срамно смешан. Педесет марака за припреме, премијеру и представу. Нисам могао да верујем. Рада је седела у тој канцеларији и чула када сам секретарици, која је бележила моје податке, рекао да сам из Крушевца.
Прочитајте још
Онда је пришла и питала ме: "Одакле рече да си ти, мали?“ "Из Крушевца.“ "Из које улице?“ Ја кажем из које. "Па шта се мислиш, што не потписујеш?“ "Па овај новац...“, рекох, "ово је катастрофално. Стварно је мало.“ "Аха. А која ти је то улога по реду?“ "Прва.“
Погледала ме је тако да више нисам имао храбрости реч да кажем. "Потписуј то одмах! И чекај ме овде, немој да си мрднуо.“ Ја потпишем и после неколико минута, она се враћа: "’Ајде са мном.“ "Где ћемо?“ "Не питај ништа, идеш са мном.“ Позвала је такси и отишли смо у њен стан. "Пери руке и седај за сто.“ И износи врелу гибаницу, сарме и још гомилу хране. "Једи!“ "Радо, па нисам гладан.“ "Једи. Види какав си мршав, једи!“
Морао сам да једем малтене до изнемоглости. "Добро, а сад се јави мајци.“ И води ме до телефона. "Нема потребе, јуче смо се чули. Имам телефон у стану у коме живим.“ "Јави се мајци кад ти кажем. Сад се јави мајци!“ И ја, шта ћу, окренем мајку: "Ево да ти се јавим, овде сам код Раде Савићевић. Рекла ми је да те позовем. Добро сам, потписао сам уговор, нахранила ме је, све је у реду.“ "Ајде што ме је нахранила, ’ајде што сам морао да се јавим мајци, него ми је дала и неки новац јер су то била она тешка времена кад се једва састављао крај с крајем.
- Је л’ имаш шта да једеш и је л’ имаш пара?“ "Имам. Свега имам.“ "Немој да лажеш, је л’ гладујеш?!“ "Не гладујем, не брините.“ И тек кад сам пристао да узмем тај новац, послала ме је кући. Предивна, предивна жена - закључио је Ћетковић.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
