Халид Муслимовић, који планира концерт 12. новембра у Сава центру, недавно је објавио књигу "Мене је учило време" у којој је открио неке ствари из приватног живота, али и са естраде.
У једном делу се дотакао и служења војске у Југословенској народној армији. Како је написао, он је често без дозволе напуштао касарну како би се видео са супругом.
ФОТО: Ата /Антонио Анхел
Бежао из војске
- У априлу месецу 1980. године сам отишао на одслужење војног рока и привремено сам морао да зауставим моју музичку каријеру. По ВЕС-у (војно евиденцијска специјалност) био сам возач тенка и тако сам добио да војни рок служим у касарни код Бањелуке где је био центар за обуку тенкиста. Био сам добар на обуци, и после су планирали да ме оставе да радим као инструктор, али нисам био баш примереног владања - често сам ишао кући без питања, нисам био добар војник, а како сам се оженио нешто пре одласка у војску, то ме је додатно мотивисало да често одлазим кући, како сам већ рекао, без питања, и то ме је коштало војне каријере - пише у својој књизи Халид.
ФОТО: Ата /Антонио Анхел
Прочитајте још
Судбоносни сусрет
- Добио сам прекоманду у Скопље. Тамо ми је било добро, брзо сам се уклопио и ту сам упознао Срђана Јевђевића, касније познатог као Ђино Банана. Са њим сам се дружио, имали смо заједничке теме, а и свирали смо у војном оркестру. Он је свирао бубњеве и био је веома талентован, видело се да ће направити нешто у музици. Међутим, у току одслужења војног рока, десио се, за мене, судбоносни сусрет са хармоникашем Војом Бјелошем из Сарајева. Војо Бјелош је био млади и перспективни хармоникаш који је музички стасао поред Љубе Кешеља. Био је члан оркестра „Младе Сарајлије“ који је водио Мића Радовановић, као и оркестра „Илиџа“ - наставио је певач.
- По нашем упознавању, Војо је рекао да је он из Сарајева и да ради са свима, а врло често и са оркестром тад већ познатог музичара и композитора, Ибре Мангафића. У војсци смо се спријатељили, водили смо дуге разговоре и правили планове за будућност. Обојица смо били у војном оркестру и било смо веома успешни. Имали смо много наступа на забавама и у Бањој Луци и у Скопљу и добијали смо похвале за свој рад, али и слободне дане које ја нисам користио јер сам их чувао да скратим војни рок и да што пре идем кући.
Фото: Антонио Ахел/АТА имагес
- У току служења војног рока у Скопљу, наш војни оркестар је имао договор да свира на новогодишњој забави на којој ће бити цивили и војници. Један заставник, са којим сам био добар, био је организатор тог догађаја и рекао нам је да, ако буде добра свирка, добићемо сви по седам дана одсуства. Ја сам му на то одговорио: „Свирка за седам дана наградног одсуства неће бити ништа, а за четрнаест ће бити одлична, и то да нам дозволе да одлазак кући буде готов уочи Нове године, а не да чекамо 1. јануар“. Он је на то пристао и ми смо одрадили врхунску свирку. Сви су били задовољни, а ми смо добили по четрнаест дана одсуства.
Са Војом сам договорио да, када завршимо војни рок, дођем до Сарајева и да кренемо у естрадну причу. Тада сам већ у војсци имао написану моју песму „Чувај прву љубав“. Он ми је написао песму „Хеј љубави у далеком граду“. Наше пријатељство је трајало све до његове преране смрти 1987. године, када је погинуо у саобраћајној несрећи. Имао је само 27 година - открио је у својој књизи.
БОНУС ВИДЕО:
