О Љубану Једнаку снимљен је документарни филм "Говорило ми је нешто да ћу остати жив", и био је једини преживели сведок покоља у православној цркви у Глини. Једна улица у Београду названа је по овом српском страдалнику, а иста иницијатива покренута је и за Нови Сад. Због његове животне приче многи су занемели, и сам патријарх Павле био је дубоко погођен неговом судбином.
Љубан је заједно са још 1.763 Срба из Глине и околине био затворен у цркви Пресвете Богородице 29. јула 1941. године, где су их усташе свирепо мучиле и убијале.
Само четири дана пре него што ће га снаћи нови ужас - постао је део избегличке колоне у акцији "Олуја", патријарх Павле му је уручио Орден Светог Саве И реда у његовој родној Глини 1995. године.
– Тада је патријарх Павле пред свима присутнима, мог деду Љубана пољубио у руку. Ми тај Орден и данас с поносом чувамо у нашој кући. Има посебно место – испричао је за "Корене" Срђан Једнак, Љубанов унук.
Фото: Јутјуб принтскрин/Удружење Јадовно 1941 (Јадовно)
Прочитајте још
Ко је био Љубан Једнак?
Љубан је једини Србин који је преживео монструозни усташки покољ у Глини.
Наиме, у глинској Цркве Пресвете Богородице, 29. и 30. јула, и 4. и 5. августа 1941, усташе су убиле више од 1.700 Срба. Пола века касније, 26. јуна 1991. године, Хрвати су у најжешћим борбама око полицијске станице у Глини, највише пуцали на кућу Љубана Једнака. Знали су да је то кућа јединог сведока усташке свирепости у Глини 1941.
Како је пре неколико година казала Душанка Зорић, ћерка Љубана Једнака, још чува очеву белу кошуљу из 1991. коју су припадници хрватске паравојске изрешетали у ормару.
Фото: Б. Бацковић
– Отац мојој браћи Стеви и Душану, и мени, никада није причао о масакру у Глини, али смо ми кришом слушали када је о томе причао новинарима који су, после Другог светског рата, долазили у нашу кућу у Глини. Имао је 26 година када су га усташе ухапсиле, везале му руке жицом и одвеле га у Цркву Пресвете Богородице. Тамо су већ биле стотине Срба, које су тако везане малтретирали, палили им бркове и косу, „благо“ пререзивали гркљан и терали их тако полузаклане да певају. Мртве су бацали украј цркве, а над живима се иживљавали до бесвести - прича Љубанова ћерка и додаје:
- Око поноћи, први пут су почели мртве да бацају у камионе, како би их превезли до пет километара удаљене јаме у коју су их бацали. Тај њихов одлазак тата је искористио да се са стране где су били живи пребаци међу мртве. Био је измучен толико да нису приметили да је жив, па су га са следећом групом мртвих бацили на камион. У јами су усташе, како је причао, мртве Србе поново пробадали бајонетима или су пуцали у њих. Тада су и оца ранили у кључну кост и ногу. Један усташа је чак стајао ногом на њему док је пробадао друге…
Веровао је да ће се спасити
Смрт га је и тада заобишла, јер су усташе отишле по још мртвих, а јаму су оставиле незатрпану.
– „Јеси ли и ти жив?“, питао је оца тада још један преживели – причала је за "Корене" Душанка.
– Извукли су се из јаме, и тако рањени заједно стигли до кукуруза, где су се растали. Сутрадан, оца је нашао ујак Павле Лончар, код ког је био шест месеци, а потом је отишао у партизане. Његовог друга из јаме усташе су врло брзо ухватиле и убиле.
Фото: Јутјуб принтскрин/Удружење Јадовно 1941 (Јадовно)
Нудили му добар живот, он изабрао родни крај и поштење
Наша саговорница је испричала и да су њеном оцу, као носиоцу Партизанске споменице и једином преживелом у масакру, после рата нудили много: да живи у Загребу или Београду, а дијаспора му је нудила да се пресели у Америку, али он је желео да буде свој на своме, у Глини.
– Живео је мирно дању, иако је деценијама имао тешке ноћне море, чији смо били сведоци – казала је Душанка.
Био део "Олује"
Љубан је прогнаник у колони која је у злогласној „Олуји“ кренула пут Србије, увече 4. августа 1995.
- Живели смо заједно у Глини, кућа до куће. Шта је све прошао, сазнали смо и сестра и ја тек у школи на часу историје. Како смо само од тада поносни на њега. И што смо старији све нам је јасније с каквим је сећањем пола века живео у Глини. Али једва ју је напустио 4. августа 1995. Није му било лако кад смо пред „Олујом“ избегли у Београд. Полако је венуо. Знамо да је умро од туге - говорио је унук.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Срце препукло од бола
Веровао је Љубан Једнак, тог августа 1995, по речима његове ћерке Душанке, да ће се за два дана вратити у Глину, али није било тако… Преминуо је непуне две године касније у Београду.
– Ми његови потомци верујемо да га је Бог погледао тог 5. маја 1997. Није се мучио, отишао је мирно. Сећање на глинску цркву било му је мучење за цео живот. Па, живео је у Глини две улице даље од места где су га клали. Али, никога није мрзео, био је поносан и живео је за своју децу и унучад. Тако поносан завршио је живот овде у Београду готово без игде ичега – казала је Душанка.
Но, иако је био носилац Партизанске споменице, једини сведок масакра у глинској цркви 1941, главни сведок на суђењима, Љубана једнака Србија није испратила како је заслужио. СУБНОР је тражио да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, али су тадашње власти у Београду то одбиле. После пет дана одлучивања сахрањен је на Бежанијском гробљу.
Човек огромне душе
Прадеду Василија усташе су убиле 20 дана пре него што су деду Љубана одвеле у глинску цркву, а бабу Стану и прву ћерку, која се такође звала Душанка, одвеле су у логор у Топуско, где је девојчица преминула – испричао нам је Срђан Једнак.
– Али деда никада није подстицао мржњу. Колико је имао велико срце, сведочи догађај уочи женидбе мог оца Стева са мамом Златом, која је Хрватица. Кад му је тата рекао да ће да се жени, деда Љубан му је одговорио: „Жени се само ако јој никада нећеш пребацити што је Хрватица, а ја сигурно нећу, јер она је добра жена… - открио је својевремно Љубанов унук.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
