Михаило Миша Јанкетић, један од најомиљенијих југословенских и српских глумаца, преминуо је 2019. године у својој 80. години. Иза њега је остала богата каријера и безброј незаборавних улога на позоришној и филмској сцени, али његов живот није био лак. Како је сам више пута признао у интервјуима, детињство и младост су му обележени трагедијама и губицима које је ретко ко могао да поднесе.
Трагедија која је обележила детињство
Миша Јанкетић је рођен у тешком времену, а трагедије су почеле врло рано. Његова мајка је убијена од стране четника 1944. године, а он је тада имао свега десетак година. У једном од својих интервјуа, глумац је сећања на тај период описао као дан када му се свет потпуно срушио.
Фото: В. Данилов
- Моја мајка ми је, пре него што је отишла, рекла да чувам сестру Милену - присећао се Јанкетић. Те речи су за њега постале животни аманет који је носио кроз све тешке тренутке који су уследили.
После смрти мајке, Миша и његова сестра остали су сами и морали су да пронађу начин да преживе у суровим ратним условима. Пронашли су привремени смештај у Пљевљима код породице Ђенисијевић, код које је мајка раније изнајмила собу.
Прочитајте још
Суочавање са непознатим и опасним светом
У близини њих су живели и трговац и његова жена, мађарски Јевреји, чија имена је, како је признао, заборавио.
- Знам да је он умро, а она је одлучила да бежи из Пљеваља. Све је распродала будзашто и тражила прилику за бекство - испричао је Јанкетић за југословенске медије седамдесетих година.
Фото: Н. Фифић
У то време, млади Миша се суочавао с моралном дилемом која је превазилазила његову доб: жена је желела да поведе и Милену са собом, нудећи "спас" у опасном времену, али Миша је остао при мајчином аманету.
- Нисам јој дао да је поведе. Памтио сам шта ми је мајка рекла и какав ми је аманет оставила - да морам да чувам и пазим сестру - испричао је глумац, евоцирајући сећања која су га обликовала.
Ови догађаји из детињства оставили су дубок траг на Мишу, обликујући његов карактер, снагу и одлучност, али и емпатију која је касније освајала публику у његовим улогама.
Изгубљени чланови породице и рана која остаје
Поред мајке, Миша је током живота изгубио и оца и брата. Посебно болан тренутак био је однос са сестром Миленом, о којој је често говорио у интервјуисима. Своје детињство описивао је као време када је морао да доноси одлуке које ниједан дечак не би требало да доноси.
Фото: Н. Скендерија
У једном интервјуу, Миша је признао и гротескни детаљ из детињства:
- Сестру сам готово "продао" за пар жутих ципела - рекао је, алудирајући на екстремне ситуације у којима су деца била приморана да преживе у ратном хаосу.
Ови тренуци боли нису сломили Мишу, већ су га учинили отпорним и изградили његову унутрашњу снагу која се касније огледала у његовом глумачком раду.
Фото: Милутин Лабудовић
- Једног дана Јеврејка ми донесе пар финих жутих ципела. И данас их памтим као да је то јуче било. Кожне, дубоке, са тврдим ђоном, до пола се шнирале везицама, а онда копчама... Тешко је то сада и описати и дочарати, шта су такве ципеле у то време значиле за мене скоро босоногог. Заслепљен том лепотом и преокупиран ципелама, нисам готово ни приметио кад је Јеврејка отишла и повела моју Милену. Схватио сам тек после да сам ја, у ствари, продао сестру за те жуте ципеле, али је тада било прекасно.
Јанкетић је тек касније сазнао да се Јеврејка укрцала на воз са његовом сестром и стигла до Добруна код Вишеграда.
- Ту су их мокрогорски четници скинули с воза и њу одмах заклали чим су јој нашли неколико дуката сакривених у дуплом дну од кофера. Кад су кренули да убију и моју сестру, притрчи једна девојка, ту из Добруна била, и отме им је из руку: "Немојте, не дам да убијете ово дете грешно, но ми га дајте, имам брата у Вишеграду који нема деце, њему ћу да га дарујем" - испричао је глумац.
- Била је то сестра Миливоја Миличевића, касапина из Вишеграда, која је моју Милену, престрављену и шугаву, после заиста довела и предала брату, али она није умела да каже ни ко је ни одакле је, само је упорно понављала да има брата Цила. Једнога дана те 1947, мало пре него што је дошао у Шаховиће, Миливоје Миличевић се враћао возом из неке трговине од Прибоја, Рудог, одакле ли, и имао је пун вагон стоке за месару. У купеу, у којем је седео, нашла се и нека жена из Пљеваља.
Фото: Н. Фифић
Путовала је возом у Београд код сина. У неко доба почела да прича о рату и неким догађајима из тог мучног и несрећног времена и та Пљевљакиња испричала како су њену пријатељицу и школску другарицу Милицу Дајовић Јанкетић заклали четници, да јој се ништа не зна ни за мужа Радомира, који је одведен некуд у заробљеништво, да су имали и троје деце, да је једно мушко умрло уз рат, друго се негде злопати од немила до недрага, а трећем, ћеркици несрећној, не зна се ни гроба ни мрамора. Док је рат трајао одвела ју је некуд нека жена из Пљеваља и ту јој се изгубио сваки траг... Миливоје јој онда ту исприча да има и да подиже једно туђе женско дете, каже и како му је дошло у кућу, и да по свему сумња да је дете однекуд из Црне Горе. Зна да каже само да има брата Цила, да за млеко каже да је вареника, а за мердевине стубе, и све збори ијекавски... Та жена је одмах рекла да је Милена Миличина - испричао је Јанкетић.
Пре него што је заклана, мајка је Миши Јанкетићу оставила у аманет да чува сестрицу Милену. Он ју је продао за ципеле.
- У то време у Вишеграду, неки усташа Врана, коме се судило, говорио је на суду, да би доказао да није крив, како је Милена његова ћерка: "Нисам био усташа. Мене су усташе прогониле. И ћерку су ми одвели и хтели да је убију. Ено је моја ћерка Хајрија Врана у касапина Миливоја Миличевића", говорио је. Да би побио лажи усташе Вране, Миличевић се дао у потрагу за Цилетом, то јест, за мном, јер је Милена о себи умела да му каже толико да има брата који се зове Циле - причао је Јанкетић.
Фото: Предраг Митић
Исте године касапин из Вишеграда дошао је пред школу, одатле су кренули ка тетки код које је Миша Јанкетић живео, да би га повео са собом у Вишеград и спојио са сестром.
Јанкетић је у Вишеграду са сестром завршио управо на том суду.
- Сашије ту Миличевић и сестри и мени фина оделца од неке енглеске униформе, личили смо једно на друго као близанци, и онда нас једног дана одведе на суд да демантује причу и лажи тога Вране. Судија је истог часа кад нас је видео једно поред другог прекинуо суђење, јер је све било толико очигледно - испричао је глумац.
- Моја сестра сада живи у Новом Саду. Има фину породицу и потомство, али, нисмо, нажалост, више тако често скупа. А док смо били, па кад бих је ја нешто наљутио, она би ме изгрдила, изгрдила и на крају кад више не зна шта би ми још рекла, каже: "Можда ја, заиста и нисам твоја сестра, можда сам ја стварно Хајрија Врана." А ја се никад нисам љутио на њу јер ме до данас гризе савест како сам је ‘продао’ за оне жуте ципелице - испричао је славни глумац.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
