По занимању социолог, живи на релацији Београд-Верона. Користећи своје стечено знање у струци, Огњановићева каже да се у потпуности посветила писању.
- Намеравам да се преселим у Верону и сваки дан у мом Београду, користим да га што више "упијем" и са собом у сећању и срцу, понесем његове лепоте - каже ауторка.
Ова књига, по речима рецензента Милице Атанацковић, представља уметнички заокружено дело у којем се преплићу социјална свакодневица и митска имагинација, реалистичко и надреално, колективна сећања и интимна искуства. У средишту ових приповедних текстова налазе се судбине маргинализованих и рањивих, оних чији се глас ретко чује: сиромашних, обесправљених, осрамоћених. Њихове животне приче нису обликоване само кроз велике историјске догађаје, већ и кроз ситнице и предмете који постају носиоци судбине: пар патика, стари сат, фотографија, крст, листић томболе. Ти предмети, у рукама ауторке, прерастају у симболе читавих егзистенција, откривајући раскошну симболику у наизглед скромним детаљима.
Фото: Приватна архива
Када је реч о овако убедљивим животним причама, читаоце увек занима има ли у њима аутентичних ликова и догађаја?
- Има! То је оно што је причама дало тај посебан "печат" и приближило их читаоцима "на прву лопту". Неки ликови су, нажалост или срећу, остали у мом сећању још из детињства. Сећања на просјака који је шетао нашом улицом, Данка, жена застрашујућe тешке судбине. Ту су и актери о којима сам од одраслих слушала као дете и чије судбине су ми се заувек урезале у сећање. Баш како назив књиге каже, сећам их се, често кроз снове, кишне ноћи и по коју маглу, баш у овакве јесење дане...
Шта је био разлог што сте за главне јунаке изабрали највећим делом сиромашне и обесправљене?
- Разлог је једноставан: љубав и вера у Бога. Стичем утисак у данашња времена, да смо, нажалост, заборавили на Божје постојање а самим тим и на оне који нису друштвено прихватљиви, ни судбинском одредницом ни материјалним статусом. Мој минимални допринос је да станем уз оне које мало ко хоће.
Приче су, како је добро уочила рецензент Милица Атанацковић, снажно укорењене у народна веровања...
- Истина... тај траг фолклорног наслеђа ме не напушта током писања и свесно желим да задржим тај етос у причама. Опет, са жељом да подсетим читаоце колико је богато фолклорно наслеђе и колико је широко поље којим се може шетати кроз време а истовремено гледати у будућност.
Заједница као чувар и џелат
ОНО што збирку чини особеном јесте јасно изражена друштвена критичност. Приче не приказују само интимне трагедије, већ и немилосрдне механизме колективне осуде, ругања и искључивања. Заједница се у њима показује истовремено као чувар и као џелат: она пружа уточиште, али једнако често намеће стигму. У том простору амбиваленције поставља се темељно питање одговорности. Да ли је могуће бити човек пред лицем туђе патње и у којој мери појединац учествује у неправди заједнице - пише у рецензији Атанацковићева. - Посебну вредност збирке чини начин на који се индивидуалне судбине укрштају са колективним памћењем. У судбинама јунака одражава се шира историјска и друштвена панорама: немаштина, искљученост, традиција, религијски и митски обрасци, све оно што обликује живот заједнице. На тај начин, приче израстају из локалног и постају општа слика људског постојања.
Средина у којој живе ваши протагонисти често зна да буде изузетно непријатна и сурова...
- Сматрам да је негде и живот заправо такав. Није љубитељ "ружичастих наочара" и то нам често даје на знање. Кулисе испред којих се одигравају приче су животне ситуације којих се сви, верујем, добро сећамо и памтимо их. Неки, нажалост, чак и из свакодневице.
С обзиром на то да вам је ово прва књига, са којим сте се евентуалним дилемама суочавали?
- Није их било! Боравак у Италији, посебно граду Верони, уз дуге шетње крај реке Адиђе, био је пресудан да желим све те судбине којих се сећам и о којима сам слушала да пренесем на папир са жељом да то више читалаца спозна, и схвати да сваки њихов па и најгори дан, није ништа страшно у поређењу са животом и свакодневицом ликова који су поново оживели на страницама ове књиге.
