Прозвана је црним принцезом, а највећу популарност стекла је као чланица бенда "Катарина Велика II". Један од њених последњих интервуја, у коме је отворено говорила о себи, почецима групе "ЕКВ" као и о њеном краху након смрти фронтмена Милана Младеновића, преносимо у целости.
- Не бих желела да причам бајке, а нисам сигурна да би људи прихватили причу о стварности. Сви се труде да сачувају себе у друштвеним оквирима, који су врло уски.
Фото: Архива Борбе
Овако се Маргита Стефановић одупирала разговору о себи, с пролећа 1998. у једном од ретких интервјуа који је дала после смрти Милана Младеновића и гашења групе "ЕКВ".
Разговор са Маргитом трајао је целе ноћи са честим, спонтаним одласцима у друге теме. Била је активна у потрази за дефинитивним одговорима, до којих је могуће, дошла последњих дана овог лета.
Милан и Која
- Сећам се да сам се у детињству осећала боље и лепше када бих чула звук који се не да лако објаснити. Похађала сам све врсте школа, учила сам и свирање на клавиру. Фасцинирала ме је његова моћ да исприча причу, рецимо, о капима воде. Музика је морала много да се вежба, и тте вежбе су се тицале стида и сналажења међу људима. А оно је било најлакше када се нађеш у музици.
Прочитајте још
КО ЈЕ УБИО МЕРИЛИН МОНРО: Кенеди или ФБИ? Или је све само теорија завере? (ВИДЕО)
16:05
СА НИНОВЕ СВАДБЕ: Естрада на окупу, плашили се младиног бега
12:09
ИСТО ГДЕ И МЕГАН МАРКЛ: Породила се глумица из Сенки над Балканом
14:24
ОДЛАЗАК БУНТОВНИЦЕ: Смрт Соње Савић у кобној 47. коју је сама поменула неколико година пре
13:33
- Моје занимање за рокенрол дошло је са одушевљавањем за омоте оригиналних плоча. И кроз осећај снаге коју има та музика. Звук који даје енергију и њом те везује за себе, уколико се препознајеш у нечему споља.
- Први пут сам засвирала на једном рођендану у Љубљани. Толико сам била одлепила на неки соло "Стонса", да су морали да ме опомену да престанем. Они су први констатовали да могу да свирам рокенрол, те ја остадох у њему. Почела сам да свирам са Гагијем , својим полубратом, који је са Миланом Младеновићем свирао у "Лимуновом дрвету". Видим себе како вирим иза подрумских врата, на некој проби. Свирају Милан и Која - а, то је то! Па, добро, може! Обрадујеш се када преппознаш нешто своје у музици. Ја сам препознала свој дах.
Фото: Архив Новости
- У тренутак када сам доша у "Катарину ИИ", добила сам писмо од свог дечка из Венецуеле. Био је то позив да дођем тамо, и одлучих да одем. Милану сам рекла да ћу се вратити и сваки следећи пут враћала сам се у то нешто, исто. Од 1982. креће моје загревање у рокенролу, мада сам још свирала класичну музику. Завршавам и своје студије архитектуре, уписујем се на археологију, и - свирам. То је магија, једино на шта могу да утичем својим животом.
Екатарина
- Песме је углавном писао Милан, био је - човек глас. Изговарао је речи, тако једноставно. И кад је било најнепријатније, са њим је било пријатно радити. Ја сам записивала ноте, била неко ко је повезивао наш израз. Користила сам крстиће и свакојаке знакове за потпис, преко тога што свирамо. Не би ли нас то асоцирало на нешто што је свима заједничко, што би било синхроно.
- Мада смо добијали комплименте, с нашом првом плочом није ишло лако. Дошли смо у сукоб са људима из ПГП-а, тако да је наш први албум "Катарина ИИ" објавила РТВ Љубљана, ТЕК 1984. Били су упорни да завршимо оно што смо мислили да можемо. Реакције су биле веома позитивне, нарочито у "Џубоксу". Мени је тај први албум више личио на грегоријански корал, него на лажну хармонију.
- Врло брзо снимили смо други албум по имену групе "Екатарина Велика". У међувремену бенд су напустили Гаги и Вд, дошао је нови бубњар Фирчи. И променили смо име. Катарина је била име девојке, Гагијеве неузвраћене љубави.
- Мислила сам да ћемо остати на филозофији тог другог албума,а ли нисмо. Почели смо да комбинујемо разне врсте знања и искуства, који су се најмање тицали дроге или транссексуализма. Или, не знам чега све, што се преписује греху. Хоће ли се, већ једном, рећи, да је прави грех одбацити себе, основно ја с почетка?!
- Прва плоча сажимала је највеће различитости: различите светове људи и њихова искуства. Друга плоча је то што јесте, мени увек најдража. Трећи албум "С ветром уз лице" јесте тај, неки паралелизам илити двојство. Већ на њему почињу сећања, за која не знаш одакле долазе и куда иду. На њему је и "Новац у рукама", мени најомраженија наша песма. Остали албуми боље да не постоје. Лакоћа навике ме избезумљује.
- Не рачунам плоче у своју имовину и не бројим их бројевима. Сећам их се по времену, како смо га проводили. А често смо се довијали, како да преживимо. Свирали смо по радним акцијама, спавали у домовима здравља... Сећам се када су акцијаши тражили да им свирампо хитове "Плавог оркестра". Но, Милан није носио качкетић, па се не исказасмо довољно добро. Свако јутро одлазила бих "Ластиним" до пројектантског бироа, да зарадим који динар, да скувамо нешто. Тако је то изгледало.
Искорак у времену
- Милан је покушавао, на сваки могући начин, да заокружи свој рад. Први је, свесно изгубио контакт са оним што би се могло назвати стварност. Када тога више нема, можеш да животариш, своје време си изгубио. Имао си га, ниси га претворио у број, нити си способан да обнављаш вредности. Да је понављаш, желиш што мање. А то што желиш је неоствариво - не тиче се крила орлова, нити знакова писма. Милан није прихватио реалност, која се почетком деведесетих нагло променила,. Дошло је до његовог искорака у времену, а кад себе измести са места којем припада, човек се обично разболи.
Фото: Архива Борбе
- Последњи албум "Неко нас посматра" урадили смо 1993, потом је Милан отишао на операцију. Страшно тешко доживела сам његову болест, покушавала сам да га убедим да не треба да иде у мртве. Нисам га довољно добро убедила. Његова последња реч била је: Хајдемо!
Оћутати песму
- Једне године је Бојан Печар, наш басиста, на неком песничком митингу, раширених руку оћутао своју песму. Недавно се то догодило и мени са "Оргазмом", на концерту у Нишу. То се Гилету није баш допало. Некако, не могу да свирам. Предала сам сва своја документа на конкурс у једну грађевинску фирму. Немам социјално осигурање, не знам да ли ћу успети...
- Док не потрошимо све што имамо, неће бити ничег новог. Мораћемо да једемо и оно што је труло, маштајући да је живо, да је младо, бременито и племенито. А цитат за којим хтедох малочас посегнути гласи: "Зар је све наше плођење било, да пред очима слике стварамо..."
(Архива Борбе, НИН, 26.9.2002.)
