Близнакиње Елис и Елен Кеслер, легендарне немачке плесачице и певачице, завршиле су живот онако како су га и желеле, заједно. У 89. години умрле су у Гринвалду, надомак Минхена, уз медицински асистирану смрт. Немачка полиција потврдила је да нема трагова насиља, а њихова одлука спроведена је у сарадњи са Немачким друштвом за хумано умирање, организацијом која у оквиру закона помаже људима да самостално донесу одлуку о крају живота.
Фото: Профимедиа
Како наводе немачки и светски медији, сестре су месецима, па и дуже од годину дана, плански припремале последње дане, с јасном намером да и из живота оду истог дана. Њихова смрт поклопила се са законским оквиром у Немачкој, где је од пресуде Савезног уставног суда 2020. године дозвољена асистирану смрт под одређеним условима, док је активна еутаназија и даље кривично дело.
Фото: Профимедиа
Симбол гламура послератне Европе
Прочитајте још
Елис и Елен рођене су 1936. у Саксонији, у тадашњој нацистичкој Немачкој. Родитељи су их врло рано одвели на балет, па су већ као шестогодишњакиње биле на часовима, а са 11 година у дечјем балету Опере у Лајпцигу. Породица је 1952. успела да пребегне из Источне у Западну Немачку, користећи визу за посету, и то је био преломни тренутак који им је отворио пут ка међународној сцени.
У Диселдорфу су наступале у позоришту Паладиум, а већ 1955. открио их је директор култног париског кабареа Лидо, где су наредних година, са перјем, штрасом и дисциплином балерина, градиле статус европских звезда. У строгој послератној Немачкој биле су међу првима које су у озбиљним емисијама показивале ноге, што им је донело и обожавање и згражавање, али их је заувек уписало као жене које су уносиле гламур у сиву стварност.
Фото: Профимедиа
Близнакиње су имале таленат није остао затворен у Европи. Наступале су у Њујорку, Монте Карлу, Барселони, Буенос Ајресу и Сиднеју, на телевизији и у филмовима, а делиле су сцену са именима као што су Френк Синатра, Фред Астер и Хари Белафонте. Појавиле су се и у америчком филму "Содом и Гомора" и нашле се на насловној страни магазина Лифе, што је, за европске шоу-даме тог доба, био доказ да су пробиле и највеће границе.
Од Лида и Евровизије до италијанске телевизије Фото: Профимедиа
Године 1959. представљале су Западну Немачку на Песми Евровизије, са нумером "Хеуте Абенд wоллен wир танзен гех'н", и завршиле на осмом месту, али им је наступ донео додатну видљивост у целој Европи. Већ почетком шездесетих селе се у Италију, постају заштитна лица великог РАИ шоу програма "Студио Уно" и претварају се у праве националне иконе.
Биле су високе, витке, савршено синхронизоване, са имиџом "ногу нације" који је пратио сваки њихов наступ. У четрдесетој години пристале су да позирају за насловну страну италијанског издања магазина Плаyбоy, а тај број постао је најпродаванији у историји италијанског издања. Тиме су још једном помериле границу онога што је у то доба било "дозвољено" дамама са телевизије.
Популарност нису градиле само кроз гламур, већ и кроз радну етику. Често су истицале да их је управо дисциплина балета и чињеница да су увек наступале удвоје држала "на земљи", упркос огромној слави. За допринос културној размени између Немачке и Италије добиле су и званична признања обе државе, што је реткост чак и за уметнике њихове генерације.
Фото: Профимедиа
Приватан живот држале су подаље од скандала. Обе су имале дуге везе и романсе, али се никада нису удале, наглашавајући да их је мајчина несрећна брачна прича научила колико брак може да зароби. Од средине осамдесетих вратиле су се у Немачку и повукле у Гринвалд, где су наставиле повремено да наступају, чак и у позним годинама.
Близнакиње су заједно биле у животу, а заједно и у смрти
Већ почетком ове године, у интервјуу за немачке медије, јасно су рекле да желе да их и после смрти нико не раздваја. - У смрти уједињене. Тако бисмо желеле, рекле су тада, додајући да су тестаментом предвиделе заједничку урну. Нису желеле само да деле урну једна с другом, већ и са мајком, преминулом 1977. године, као и са пепелом свог пса Јело, чиме су и симболично затвориле породични круг.
Према наводима Немачког друштва за хумано умирање, њихова одлука о асистираној смрти донета је хладне главе, без психијатријске кризе и без спољног притиска, као дугогодишња жеља да оду истог дана и на начин који доживљавају као достојанствен. У држави у којој је самоодређени крај живота законски дозвољен у строго контролисаним оквирима, њих две су тај оквир искористиле као последњи чин личне аутономије.
Смрт Елис и Елен Кеслер није само вест о још једној познатој личности која је отишла. То је затварање једног ретког, симетричног поглавља у историји европског шоу-бизниса. Седам деценија делиле су сцену, гардероберу, хотелске собе, пробу, трему и аплауз. Упознале су два система, две Немачке, цео континент, Америку и телевизију која се мењала брже него што су се мењали њихови костими. На крају, остале су верне јединој константи коју су имале од првог дана, једна другој.
(Она.рс)
