Певач Бане Мојићевић развео се од супруге Милице 2020. године, а из њиховог брака рођени су син Радош и ћерка Маша.
Милицу је јавност ретко имала прилике да види, осим на друштвеним мрежама, где је Бане објављивао заједничке фотографије, као и повремено на неким јавним догађајима.
Милица се, међутим, јуче појавила на Банетовом првом солистичком концерту који је одржао у MTS дворани.
Фото: Milos Tesic/ATAImages
Она је водила релативно скроман и миран живот, а о разводу није желела да се изјашњава. Међутим, недавно се огласила на ЛинкедИн-у, где је поделила детаље из свог приватног живота и детињства.
Прочитајте још
У својој објави, Милица тврди да је била жртва злостављања од своје мајке, за коју наводи да има "параноидни нарцизам".
Фото: Антонио Ахел/АТАИмагес
У наставку текста у целости преносимо објаву Милице Мојићевић на поменутој мрежи...
Одрастати као дете мајке нарциса
"Драга заједницо,
Одасла сам као дете мајке нарциса и како бих најлакше описала свој живот са њом: "Споља гладац а унутра јадац".
Један од највећих изазова на мом путу оздрављења и процеса зацељивања рана осталих од односа са нарцистичком мајком јесте излазак из паралелног света у коме смо нас две биле.
Наш свет, у ком смо само нас две иза затворених врата, крио је озбиљно психичко, емотивно, физичко и сексулано злостављање од стране мајке (првенствено од ње, па и од њеног љубавника/пословног партнера). Са друге стране, споља смо приказивале, глумиле да је све ок, да имамо диван, близак однос, ништа блиско и дивно у том односу није било.
Мајка ме је третирала као да сам ствар која је грешком у њеном животу и отежава јој га. Ствар, без емоција, осећања, својих потреба и жеља. И складу сам тим се и понашала. Била сам директно увучена у љубавну аферу коју је имала са тадашњим пословним партнером. То је подразумевало да сам постала део њихових сексуалних односа бивајући у истом кревету са њима, њихових свађа и туча, разних лажи, превара које су заједно чинили (и дан данас то раде) - где нико није водио рачуна да сам дете и да ми ту никако није место. Била сам ноћима престрављена, уплашена до кости шта мени може да се деси. Осећала сам се незаштићено, изложено, усамљено, тужно и одбачено. Болело ме што нико није био у околини да ме заштити и спаси. Убрзо се овим осећајима придружили стид, кривица и бес. Јер овим сценама само сам ја ноћу присуствовала, дању се одвијао скроз други живот.
Преко дана се глумило да је све у реду - мајка се враћала послу, овај човек својој породици, ја школи у којој ником нисам смела да се пожалим шта се дешава. Наше породице су се и дружиле и посећивале, што је додатно правило конфузију код мене јер сам једина била присутна увек. Ситуацију је отежавало и што мој отац није био ту - разводом се одселио у иностранство и мене напустио и оставио да се са мајком изборим сама.
Ја сам постала мали бунтовник - ово је био начин да испољим унутрашњи хаос који се у мени одвијао. Међутим, етикетирана сам као проблематична, она која драми, умишља, лаже и претерује, којој све смета и која је преосетљива. Нажалост, ја сам поверовала да је то тако. Да је проблем у мени. Убијена у појам, што батинама што дресуром од стране мајке, заћутала сам. Никоме нисам говорила шта се дешава а научила сам да глумим и представљам споља свету оно што је моја мајка желела.
Дресура је значила да је довољан њен поглед да знам где ми је место и шта треба да урадим. Споља су се људи дивили мојој мајци како има добро и послушно дете а само ја знам како је до те послушности дошло.
Кључ је у паралелном животу у ком смо живеле. Насамо ме је тукла, што је престало оног момента кад се сама препала колико ме је истукла јер недељама нисам ишла на физичко нити имала место на телу без модрице, понижавала, деградирала, омаловажавала, исмевала, све што кажем или урадим извртала онако како њој одговара - била сам подвргнута озбиљној емотивној и психичкој манипулацији и тортури. За моје ћутање и трпљење овог злостављања куповала ме је скупим поклонима као и слатким речима тебе мама воли највише на свету и жели ти најбоље.
Да бих преживела драме које су се свакодневно одигравале, бежала сам у свој измишљени свет, затворила се и направила зид са спољним светом. Научила сам да жмурим на оно што се у мени и око мене дешава, да гутам и не обазирем се на своју бол, да отупим. Унутар тог зида сам јако патила и била тужна али сам споља истренирано стављала велики, широк осмех као знак да је све уреду. Ова глума је постала свакодневница, тако да сам успевала и друге и себе да убедим да је све уреду.
Тако затвореној, није ми више било важно шта се заиста дешава. Истина као таква ми није била вредна. И ово је управо била добра подлога да моја мајка направи следећи захват на мени и она објасни како свет функционише. По њеном, свет је једно опасно место и само њој могу веровати јер ми само она жели најбоље. Људи су зли, опасни, љубоморни, користољубиви а само она не - иако је све управо супротно.
Наш однос је постао дебело дисфункционалан, патолошки - симбиотска веза у којој постојимо само нас две, одвојене од целог света. Симбиоза је подразумевала да све делимо, да смо у свему заједно - ја нисам била способна да донесем и најмању одлуку за себе ако претходно нисам проверила са мајком. Овим је направила огромну контролу над мојим животом.
Из оваквог односа са мајком, избор мог првог партнера био је проблематичан. Ушла сам у везу са момком који ме јако малтретирао, контролисао, био насилан и љубоморан. Са мојом мајком се одлично слагао. Њихов однос је дошао до тога да су имали паралелну сексуалну везу, док смо нас двоје још били заједно. Овим сазнањем су ми пољуљани разум, вера у себе, људе, у живот - осећај тешко описљив речима - као да су бацили бомбу унутар мене која ме разнела на милион делова. Са последицама овог искуства и дан данас се носим.
Избор студија психологије био је један од начина на који сам тражила помоћ и начин да изађем из паралелног света у ком смо живеле. Отвориле су се могућности да куцам на разна врата, тражим одговоре. Разне терапије и стручњаци указивали су увек на једно - одрастала сам са мајком која има озбиљну дијагнозу - параноидни нарцизам. Величање њене личности и потреба, одвајање од света, вођење паралелног живота, виђење претњи свуда и у сваком, одбацивање и злостављање свог детета, немање емпатије, контрола, манипулативност, сви индикатори су ту.
Одрастати као дете параноидно нарцистичке мајке је језиво тешко и болно искуство, које разара и ум и тело. Последица озбиљног злостављања које сам доживела током одрастања и патолошке везе коју сам имала са мајком, као и све што се током одрастања дешавало у паралелном свету, код мене се одразило у виду тумора на кичми. Након три операције и суочена са озбиљном болести и смрти, креће моје освешћивање.
Оздрављење почиње када сам кренула путем самоспознаје и озбиљан, многогодишњи рад и труд на исцељењу доживљених траумама стоје иза мене. Константно трагање и учење, подршка људи којима је стало до мене и који су ми вратили веру у људе и живот - помогли су ми да израстем, превазиђем доживљену патњу и бол и постанем оно што сам данас.
Један од важних корака који сам предузела да заштитим себе и своју породицу јесте одлука да пре четири године прекинем сваки контакт са мајком. Ово је изазвало огроман бес код ње и њено злостављање и малтретирање се и даље наставља. Само је сада видљиво споља као и подпомогнуто институцијама (о овоме ћу писати посебно). Засипа ме тужбама (за одузимање имовине, родитељства над мојом децом), доводи у питање моју компетентност да будем мајка и да се бринем о својој деци, пријављује нас социјалној служби, клевеће, узнемирава и уходи моју породицу, пријатеље и познанике. Предузимам све потребно да ово зауставим међутим процес није ни мало једноставан.
Питања која се намећу: Колико деце живи око нас да нама споља изгледа да је све у реду а они сами пролазе злостављање од оних који би требали да их негују и штите? Колика је одговорност фамилија, одраслих, комшилука, вртића, школа, институција да препознају и пријаве злостављање? Да ли то што сам ја ћутала и трпела као мала данас значи да не могу да докажем кроз шта сам прошла јер је застарело? Да ли су људи запослени у институцијама едуковани и способни да се баве темом нарцизма и жртвама нарциса? Зашто су процеси толико дуги и доводе до тога да се изнова доживљава злостављање? Колико је деце глумило и ћутало у исто време кад и ја? Колико их данас има?
Ова објава је део процеса затварања овог болног искуства, које ме је научило следеће (овде је само део):
- није свака жена која роди и мајка
- породице нису увек најсигурније место одрастања
- најближи ти не желе увек добро и врло су способни да ти нанесу зло (ма шта причали)
- да се у љубав и волим те ставља све оно што управо љубав и волим те није
- да играти додељену улогу има јако високу цену,
- ћутање има болне последице
- да односи изван породице и те како знају да буду подржавајући, топли и искрени али не можеш остајати у породици у којој си злостављан, бити им лојалан а желети нова и другачија искуства у свом животу
- да се бол и ране могу зацелити, одболовати и трансформисати у оно што ти у животу користи али пре тога мораш се отворити и показати управо ту бол."
Развод Милице и Банета Мојићевића
Певач Бане Мојићевић је својевремено у интервјуу за домаће медије причао о разводу од Милице.
Фото: Антонио Ахел/АТАИмагес
- То што сам ја био веран, ништа не значи. Кад нешто не функционише боље је да се људи разиђу на време. Годину дана смо се забављали, а шест година смо били у браку. Свакако је боље да не постоји никаква подршка, него да има љубоморе и неразумевања. То ми је највећи стрес и траума коју сам доживео. Човек се бори да то толико не утиче на њега, наравно да јесте утицало, али довољно је времена пришло да могу нормално да функционишем, рекао је Бане и додао:
- Боље је да не постоји никаква подршка, него да има љубоморе и неразумевања. Лакше је кад имаш подршку, али ако то немаш, онда идеш даље сам. Нисам нашао нову партнерку, нема потребе то да се крије. Музика је за мене најбоља терапија и најбољи пријатељ у сваком тренутку,а нарочито у оним најтежим, открио је певач у емисији ''Премијера - Викенд специјал''.
БОНУС ВИДЕО:
