Сећа се да су се деца окупљала на ливадама, правила импровизоване игре, а дани пролазили без журбе и безбрижно, уз осећај да је све могуће.

Основну школу завршио је у Плавну, док га је средња школа одвела у Книн, тада највеће урбано средиште региона. Управо у тим тинејџерским годинама јавило се интересовање за глуму, а у Книну је упознао и девојку која ће касније постати његова животна сапутница.

Рат, раздвојеност и стварање породице

Почетком деведесетих, када су политичке и ратне тензије потресале бившу Југославију, живот Јова Максића и његове породице нагло се променио. Рат му је ускратио младост, а највише га је погодила раздвојеност од највеће љубави, девојке из Книна. Године страха, неизвесности и привремених селидби постале су део свакодневнице, али судбина их је касније спојила. Након рата, у Бањалуци су се случајно срели и наставили где су стали — а убрзо затим венчали се и започели заједнички живот у Београду.

У новој средини добили су ћерку Исидору 1997. године, док је Јово још студирао завршне године глуме, балансирајући између академских обавеза, очинства и егзистенцијалних брига. Четири године касније родио се и син Растко, чиме је породица постала његова највећа животна вредност и мотивација да истраје у послу који тада још није пружао сигурност.

Фото: АТА имагес/Антонио Axел

Период током студија био је посебно захтеван. Уз редовне обавезе на факултету, повремено је радио физичке послове како би обезбедио егзистенцију породици — најчешће на грађевини, на мешалици, код пријатеља који је имао фирму. О том искуству Максић је рекао:

„Играо бих једну или две представе у позоришту месечно, а у међувремену сам радио на грађевини. На мешалици, ма све послове које је требало. Научио сам много заната и мислим да од тога има много користи. Онда сам, када је прошло неко време, схватио да моје време тек долази.“

Професионалну стабилност омогућила му је стипендија коју је добио захваљујући разумевању професора Предрага Бајчетића, што му је омогућило да се посвети глумачком сазревању и без сталног финансијског притиска приведе студије крају.

О свом родитељству и породици често је говорио с мером и топлином:

„Рано сам засновао породицу и то ми је дало снагу. Од плакања и кукања нема ништа. Имао сам 24 године кад се родила Исидора, син се родио четири године после. Касније, кад смо добили децу, ништа нам више није било тешко.“

Фото: Зоран Јовановић Мачак/Антонио Axел

Данас Јово Максић живи у Београду, где је изградио и професионални и лични живот, али вредности из детињства и рана одговорност према породици и даље су његов ослонац — скромност, солидарност и посвећеност остају темељ његовог живота и рада.

Образовање

Иако је позориште волео још у средњој школи, тек је одлазак на пријемни испит на Факултет драмских уметности — на који је отпутовао сам, без знања породице — означио озбиљнији корак ка глумачком позиву. Током студија је, упркос ратним околностима и тешкој породичној ситуацији, истрајавао у раду и редовно полагао испите. Дипломирао је 1998. године.

Позоришна каријера

На трећој години студија постао је стипендиста Народног позоришта у Вршцу. Од 1997. године члан је ансамбла Малог позоришта „Душко Радовић“, где развија препознатљив сценски израз. Од 2016. године је првак драме Београдског драмског позоришта. Позориште сматра својим главним глумачким простором, а међу награђенијим улогама издваја се представа „Бунар“.

Телевизија и филм

На екрану је активан од 2004. године, а шира публика га зна из пројеката као што су „Исцелитељ“, „Кости“, „Црна свадба“, „Тајне винове лозе“, „Клан“, „Дара из Јасеновца“ и др. У јавности остаје првенствено препознат као позоришни глумац.

Породица као ослонац

Максић никада није скривао да је веома млад постао супруг и отац, али је управо у тој раној одговорности пронашао снагу која га је водила кроз најтеже периоде живота. Говорио је да му је породица била и утеха и путоказ, нарочито у тренутку када се тек сналазио у Београду, студирао, радио и покушавао да се пробије на глумачку сцену. 

„Био сам на трећој години Академије, дете је било на путу и покојни професор Бајчетић се забринуо и рекао: ‘Ти мораш од нечег да живиш’. Он и ФДУ су ми изашли у сусрет да потпишем први уговор са позориштем у Вршцу.“

Фото: АТА имагес/Антонио Axел

Тај уговор омогућио му је да постане стипендиста позоришта у Вршцу, где је 1. октобра 1996. године одиграо своју прву професионалну премијеру — датум који памти јер се баш тог дана родила његова Исидора. За њега, то је био тренутак у којем су се приватни и професионални живот симболично спојили.

Борба за егзистенцију

Иако је већ тада имао прилику да глуми, у реалности то није било довољно да издржава породицу. Позориште у којем је играо организовало је представе по два или три пута увече, али се и поред тога једва састављао крај са крајем. Зато је морао да ради оно што би многи сматрали „другим животом“ — физичке послове на грађевини.

Радио је напорно, али без жаљења. Сматрао је да човек мора да прође кроз различита искуства да би сазрео, а посебно да би постао бољи глумац. Зато је и тада, када је најмање имао, покушавао да у свему пронађе нешто корисно. Пријатељ код кога је радио давао му је чак и већу дневницу уз образложење: „Ти си глумац, не можеш да имаш дневницу као обичан радник.“

То је, према сопственом признању, носио као гест поштовања и подршке у годинама када је мало тога долазило лако.

Стрпљење, упорност и каснији успон

Иако су му рани радови доносили само најосновнију сигурност, Максић је временом почео да осећа да се труд исплаћује. Говорио је да ни у једној фази каријере није желео да прескаче степенике, јер је веровао у природан ритам сазревања. У једној изјави је врло јасно описао свој однос према напретку:

„У једном моменту сам схватио да не треба бити нестрпљив и да ће све ићи својим током. Мислим да је током моје каријере све ишло баш брзином којом треба.“

Како је време пролазило, позоришне улоге су му доносиле све више простора и препознатљивости, а касније је постао широј публици познат захваљујући остварењима као што су „Дара из Јасеновца“, „Олуја“, „Тајне винове лозе“, „Кости“, „Клан“ и друга. Ипак, без обзира на запажене улоге, најтежи део пута остао му је урезан као темељ свега што је касније постигао.

Фото: АТА имагес/А. Ахел

Породичне вредности за Јова Максића почињу још пре него што су деца стигла. Сину је дао име по Растку Лупуловићу, оцу Илариону, човеку којег описује као „једну од најбољих душа“ коју је упознао. Како је раније изјавио за Нову.рс:

„Сину сам дао име по Растку Лупуловићу, оцу Илариону. То је један од најбољих људи које сам упознао. Није ми било чудно када се замонашио, он је тако чиста душа да свако пред њим може само да се постиди. Имао је велики утицај на мене, и ако има нешто добро има у мени, то је његова заслуга. Рекао сам себи, ако будем имао сина даћу му име Растко.“

За Максића, име није само формалност — оно је знак поштовања према људима и вредностима које га обликују. Кроз овај гест оцртава се и његова филозофија живота: људи и односи су важнији од сопствене удобности и рефлектора позорнице.

Максић је више пута истицао како га рад на филму и позоришту не дефинише толико као родитељство и одговорност према породици. Једном је за Супер ТВ рекао:

„Па да. Морате када имате породицу. Врло рано сам добио породицу. И ту онда нема кукања. Нема мажење самог себе. И овај посао је суров. Бацате се у коштац. Размишљате: ‘Оно дете тамо треба да једе’. Моја најважнија мисао је моја породица, а онда све остало. Када је она добро, онда и ја лепо радим. Могу без оптерећења да радим. То је уско повезано. Нисам се либио. На крају крајева сутра ћу да играм зидара, а не знам циглу да носим. Овако бар знам, могу и молерај да радим.“

Фото: АТА имагес/А. Ахел

За њега је то била неопходна жртва и, како сам каже, искуство које га је обликовало, научило одговорности и сналажљивости, али и дао самопоуздање да може да се носи са било којом ситуацијом, како у животу, тако и на сцени.

Улоге родитељства и куће

Максић истиче да је рад на представама као што је "Дивље месо" имао директан утицај на његову улогу оца. Он сагледава родитељство кроз призму слободе и одговорности, често промишљајући о односу између деце и дома:

„Имате родитеље који хоће да вежу децу за кућу и децу која би да оду из ње. Да ли је лудо држати се, везивати за кућу? Можда је то наше проклетство. И данас у Србији имате дворишта у којима се налазе гробови предака, да не би случајно син пијандура продао имање, јер нико неће да купи оно са гробом. Уско смо везани за огњиште и можда правимо велику грешку кад за њега ланцима везујемо децу, која су после спутана. Мислим да то свако од нас ради.“

За њега, праве вредности породице не леже у строгом одржавању дома или имања, већ у приступу према деци. Наглашава:

„Неко је поменуо да су главне улоге у представи ‘Дивље месо’ отац и мајка, а заправо нису. Главне улоге су деца. Тако је и у мојој кући, нисмо супруга и ја главни већ деца. И кад тако поставимо ствари, онда кућа постаје споредна ствар. Децу треба пустити из куће, па ће се лако она у њу вратити.“

(Стил)

БОНУС ВИДЕО: