Иванчицу Пахор (43) многи и даље памте као једну од најлепших жена Хрватске - Мис туризма 2000. и другопласирану Мис туризма света. Но, иза те титуле стоји много више од лепоте. Иванчица је жена која је сама изградила свој живот, истрајношћу, радом и неисцрпном вољом. Након успеха као модел, повукла се из јавности и посветила се проучавању историје уметности, а пре скоро две деценије покренула је сопствену компанију за производњу ручно рађеног дизајнерског накита, данас највећег произвођача бижутерије у Хрватској - резултат њеног талента, визије и невероватне истрајности.
Иза успешне предузетнице стоји њена најважнија улога, она самохране мајке. Иванчица је пре 30 година напустила родни Мартијанац и отишла у Загреб, а онда се у једном тренутку нашла сама, са малим дететом у наручју.
- Била сам без ичега, са малим дететом у наручју. Борила сам се за голу егзистенцију - признала је свој живот пре предузетничког успеха.
Годинама је водила правну битку за алиментацију, а најкориснија особа у њеном животу била је њена мајка, за коју каже да је „племенита и добродушна жена“. И управо та мајка, ћерка Уна и брат данас су стубови њене највеће битке до сада - битке за живот. Наиме, пре неколико месеци, Иванчићу је, нажалост, дијагностикован рак.
Прочитајте још
- Годинама сам осећала да нешто није у реду, здравствени проблеми који су се постепено погоршавали: отоци и задржавање воде по целом телу, хронични умор, често црвенило и осип, и готово потпуна утрнулост левог дела вратне кичме. Више пута сам завршавала на хитном пријему; инфузија, кратко посматрање и повратак кући без конкретних одговора. Лекари су често били брижни, али налази нису открили узрок мојих тегоба и исцрпљености. Све док ми се у септембру није појавила велика квржица на врату.
- Серија претрага завршила се реченицом која је све променила: „Имате рак“ почиње своју тужну причу Иванчица, која у својој борби још једном, сопственим изазовима, жели да пружи подршку женама које пролазе кроз исту или сличну борбу.
И у тренутку када је чула тешку дијагнозу, ова храбра жена која је све у свом животу подредила ћерки и вољенима, није мислила на себе.
- Прва помисао је била: Како ћу рећи Уни? – сећа се испрекиданим гласом.
Уна, њена лепа ћерка, са којом је пропутовала пола света, њена је највећа подршка, али и разлог зашто осећа највећи страх. Уследио је тежак и исцрпљујући третман. Хемотерапија траје и до десет сати. Неке од њих су јој обориле леукоците на тако низак ниво да једва устаје из кревета.
- Има дана када не могу да поднесем главобољу чак ни уз најјаче лекове. Понекад ме савлада туга, осећај да више не могу да издржим. А онда се сетим зашто се борим. Туга и физичка слабост често иду руку под руку са осећајем беспомоћности, осећам се као да је свет стао, али онда се сетим зашто се борим - каже искрено.
У Ребру, где се лечи, додаје, виђа људе са још тежим дијагнозама, али тамо нема жаљења, кукања или жалби, само тишина, међусобна подршка, нада, тихо заједништво и захвалност за сваку нову прилику.
"Можда ћу ипак изгубити борбу"
Болест је у њен живот унела и нове ритуале - строжу дијету. Више зеленог поврћа (посебно броколија), свеже цеђени природни сокови, чај од корена маслачка, суплементи за имунитет, па чак и „хладна капа“ коју је изнајмила из Енглеске у покушају да спасе губитак косе.
- Овај процес је затражен и тешко је рећи да ли ће успети и можда ћу је ипак изгубити. Многе жене у мојој ситуацији кажу да је ово тренутак који су најтеже издржале, али прихватамо шта год Бог одлучи - каже храбра лавица, истичући да су због ниских леукоцита лекови и дијета кључни.
Највише је боли, каже, то што због ње пате они које највише воли. Њена 72-годишња мајка ради дванаест сати дневно да би кућа и посао функционисали. Њен брат скаче где год треба. А њена Уна, за коју јој срце најјаче куца, пропушта предавање да би била са њом.
- Уместо да ужива у заслуженој пензији, моја мајка неуморно ради прековремено да би посао и домаћинство функционисали. Њен брат је често на терену. Када имам хемотерапију, моја ћерка Уна због мене пропушта предавања; мајка долази увече из Вараждина да преспава код мене и враћа се на посао ујутру. То је оно што ме највише погађа, не толико моја болест, колико то што видим како моји вољени пате и колико се жртвују да би мени било лакше. Молитва је оно што нас држи заједно - каже Иванчица, која се, упркос свим изазовима које јој болест доноси, суочава са вођењем посла који је буквално изградила „од нуле“, на сузама и труду целе своје породице, а који сада одржава захваљујући натчовечанским напорима својих најмилијих.
Ипак, усред свега тога, Иванчица је пронашла извор снаге - веру. Она каже да је вера оно што ју је научило да опрости, отпусти и крене даље И зато је одлучила да подели своју причу.
- Болест није срамота. И није крај. Она је тешка и брутална, али и прилика да се повежемо, да пружимо руку једни другима. Ако мој пут помогне само једној особи да се не осећа сама, већ сам учинила много - закључује Иванчица за 24сата.хр.
