Сузана Јовановић изгубила је свог животног партнера Сашу Поповића 1. марта 2025. године. За њу је, како је рекла пред камерама Курир телевизије у емисији "Година са Сузаном", сазнање да је њен супруг болестан најгори тренутак у њеном животу.
Фото: АТА имагес/Антонио Ахел
Певачица је до последњег момента била уз свог вољеног човека, са којим је провела деценије заједничког живота. У интервјуу она је до детаља испричала како је изгледала њихова борба, али и последњи дани естрадног мага. То тужно сећање потпуно ју је емотивно сломило, па се пред нашим камерама расплакала.
- Када знате човека онаквог ведрог духа, радости, који исијава позитивном енергијом, такав човек да се разболи и да се одједном онако промени физички и психички, болест је таква, нажалост, мења људе и изнутра и споља, ја нисам могла да верујем - започела је Сузана са кнедлом у грлу и очима пуних суза па је наставила:
"Нису ми дали да уђем у болничку собу"
Прочитајте још
- У КБЦ Бежанијска коса после прелома ноге сазнајемо да је болестан. Пошто нога неће да зарасте, одлазимо код лекара, радимо рендген који ништа не показује и докторка Марија Здравковић захтева да се уради скенер. Урадимо скенер и имаш шта да видиш. Одједном су се ускомешали доктори, између себе нешто шу шу шу, ја видим да нешто није у реду, али ни на крај памети ми није да нешто тако могу да нам кажу. Салета смештају горе на одељење у болничку собу, ја остајем у ходнику, не дају ми да уђем. Тог тренутка ме је нешто пресекло, знала сам да нешто није у реду, да је нешто опасно по среди. Шест, седам лекара унутра, ја не знам шта је, остала сам са једном докторком у ходнику и њу сам милион пута питала зашто ја не могу да уђем унутра, шта се дешава иза затворених врата. Смиривала ме је и говорила да ће ме позвати. Сале ми је после испричао да су га питали да ли можемо твојој Сузани да кажемо, а он им је рекао па коме ћете рећи ако не мојој Сузани. Питали су га да ли ти то желиш, рекао је наравно, позовите је, нисте ни требали да је ставите у ходник да чека него одмах да буде овде када сте мени саопштавали.
Фото: Сарић С./ АТА имагес
Тада је Сузана ушла код Саше у собу.
- Позвали су ме доктори, ја улазим унутра и саопштавају да је карцином, неуроендокрини карцином желуца. Тог тренутка нас двоје смо се само погледали и ја мислим да смо исто помислили ово није нормално, да је то неистина, да је то лаж, да је грешка. Кад смо изашли из собе тражила сам да се поново уради снимање. Докторка Марија је рекла да нема потребе, да је скенер све очитао, да имају доктора који је све видео, све се лепо и јасно види, да могу да раде још пет пута, снимак ће бити исти. То је био најгори моменат у мом животу, када ти се цео свет сруши, и мени и њему. То је просто невероватно да вам неко то каже. Слушате приче сваки дан како су људи болесни. Али кад то ви сами доживите, ја нисам хтела одмах да прихватим. Прво смо се исплакали. Прво је било стање шока, па да мозак то све процесуира. Онда је било плакање, па сам одједном скочила и рекла: "Сале, борићемо се. Морамо да се боримо. Борићемо се нас двоје. Ти си се барем борио цео живот и изборио си се за много тога у животу. Изашао си као победник. Изборићемо се и за ово". И онда је кренула борба.
Саша Поповић лечио се у Паризу на клиници где је примао терапију. Тамо је и преминуо. Сузана је открила како су изгледали његови последњи дани и када су знали да је крај.
"Тешко је ходао"
- Да је крај смо знали када смо отишли да прими задњу терапију у Паризу. Био је понедељак, једва смо ушли у авион. Он је већ тада тешко ходао. У Паризу, кад дође пацијент у болницу, прво ураде анализе. Узме се крв, па се гледају параметри, како стоје ствари. Одмах су видели да није добро. Онда су урадили анализу јетре, не знам чега још из крви. Сандра, девојка која је била са нама, која перфектно говори француски, стално је била са лекарима у комуникацији. Њу су позвали без мене, ван оне собе. Ја сам спавала поред њега све време, значи сваке две недеље смо ишли на терапију и поред њега сам била, поред његовог болничког кревата на буквално метар, 50 сантиметара, кревети су нам били један до другог. И Сандру су позвали доктори да јој то саопште. Рекли су јој да мора да ми каже, а онда нас две заједно њему да кажемо да ништа више не може да се учини. Ја сам била у соби док је она причала са њима - прича Сузана и наставља:
- Нисам излазила напоље и онда је Сандра покушавала очима некако да ми да знак да морам да изађем и да будем пред докторима, да то и мени саопште. Сале је од тог тренутка осетио све, да се нешто дешава. И само је држао мене за руку: "Немој да идеш Суле, где ћеш Суле сада? Где си сад пошла? Зашто сад идеш из собе? Где идеш сада? Ко те зове?". Нисам знала шта да кажем и онда сам рекла: "Сале, морам Александру да окренем, морам да видим кући шта се дешава, да ли је у реду све, шта је с дететом, морам да питам ове наше што раде кући, да ли је све у реду". То је био изговор само да изађем.
"Нисам могла да му кажем"
Певачица је објаснила да није могла да каже Саши да више нема наде.
- Некако сам се извукла из собе и тренутак када нас две стојимо у ходнику испред врата, испред болничке собе, и кад они мени саопштавају да ја као супруга морам њему да кажем да више не могу да му дају терапију, јер ако би му дали терапију, то би га убило. А он долази онако сав усхићен и сав радостан да прими последњу терапију. Мислим, не зна да је последња, него да прими терапију и да идемо кући. И ја кажем Сандри да ја не могу то да кажем. Ја то не могу да кажем. Не знам како ћемо и шта ћемо, нека дођу доктори и нека кажу. Ја не могу то да кажем, нема шансе. И она мени каже: "Сузана, али морамо. Морамо, ти мораш и ја морам да му саопштим, а онда ће лекари само да уђу и да потврде шта је даље, какав је процес". Тај тренутак, да ти човеку кажеш да је крај, као да сам и ја умрла исте секунде. То је било за мене немогуће. Ја кажем: "Сандра, ти мораш прва да почнеш. Ти прва почни, а ја ћу некако да, не знам да ли ћу успети било шта да кажем или ћеш морати сама".
"Рекао ми је да морам да будем јака"
У том тренутку Саша је био свестан свега шта се дешава.
- И она креће и каже: "Сале мој, није вам добро јетра. Уопште вам није добро јетра". Он ћути онако, још је био свестан. И разуман, још је могао да нас чује и да види, да прича. Ја га држим за руку. Исто то понављам за њом, кажем: "Није ти добро, љубави, јетра и сви параметри у крви су се пореметили". Али и даље не могу да кажем ону реч да је крај, јер ми смо дошли тог понедељка у Париз да примимо ту терапију, па да идемо кући. Само да он добије терапију и да одмах кренемо, да једва чекамо да седнемо у авион и да кренемо кући. И кад сам му рекла: "Примићеш, љубави, неке витамине, нешто ће ти дати, али терапију не могу дати", држала сам га за руку. Он слуша све, а мислим да је већ знао унапред и каже: "Суле, знам, све знам. Ово је крај". Буквално је он мене тешио у тим тренуцима, а не ја њега. Ја сам ту кренула да плачем. Нисам могла да се зауставим уопште. Више нисам могла да се обуздам. Све време ми је говорио: "Немој, Суле, да плачеш, мораш да будеш јака. Мораш да будеш и због себе и због деце јака". Тог тренутка сам и ја умрла. То је нешто што човек најгоре може да доживи. Да гледате свог највољенијег, оца своје деце, мужа, друга, супруга, који се растаје са душом и у тим тренуцима показује толику храброст и толику присебност да он мени каже да ја морам да будем јака и да ја не плачем. Те његове речи су ме још више дотукле. Он зна да иде горе, али и даље бира речи како ће да комуницира са нама. То је нешто невероватно. И то је био страшан тренутак.
Последњих дана, каже, Саша је примао морфијум како би издржао болове.
- Тада улазе доктори и кажу да ће му дати те неке витамине и морфијум против болова, полако ће му давати неко средство за спавање. Да не би осетио, јер тих задња два или три дана су несносни болови. То не би могао нико да издржи без морфијума и без тих додатака. Полако су му дозирали кроз вену. И он је после полако тонуо у сан. Задња два дана више нас није ни чуо. Питала сам доктора пре тога колико му је још остало. И доктор каже, један, два или три дана највише.
Позвала је децу да се опросте
Сузана је тада одлучила да позове децу да дођу из Београда.
- Брзо сам морала да размишљам, с обзиром да имам јако мало времена, да дођу деца, да се опросте. Јер он није више могао ни да путује, није долазило у обзир да га ставимо у авион па да дођемо кући. Брзо сам позвала децу и ове пријатеље што су били. Сутрадан су одмах стигли, то је био уторак. Кад су ушли у собу да се опросте, онда све поново, њима сам саопштила. Када сам њима морала да саопштим да тата одлази. Изнова... Изнова понављајући ту реч.
Ћерка Александра је најгоре поднела када им је Сузана све саопштила.
- Њу нисмо могли да смиримо. Данијел је некако и поднео, плакао је, мушкарац је. Њу смо на крају морали да одведемо у хотел, јер она док га је гледала, док онај морфијум није почео да делује и оно средство за спавање, он је нон-стоп тражио да устане из кревета. Само да устане и да хода, а није смео да устаје више. Забранили су доктори. Да се не би повредио, да не би пао. А ту сам ја била све време. Тако да смо Александру одвели у хотел. Остали смо да поред њега дежурамо мој син Данијел и ја. Све време смо... Или ја седим поред њега или Данијел, на смену. Дању, ноћу, дању, ноћу и тај трећи дан, сећам се, ја сам само узела телефон, нешто погледала, да ли неку поруку, не знам. И у том тренутку, Данијел, који је нон-стоп гледао у њега, каже: "Мама, па Сале више не дише". Кад је то рекао, некако, кад сте ту са њим у истој просторији, али знате да и даље дише па ми је некако, ако могу да употребим ту реч, било мало лакше. Али тренутак кад је рекао да не дише више, ја сам само јаукнула. И рекла сам не може бити. Скочила сам, загрлила сам га. И сад треба позвати Александру и рећи јој то опет изнова. Не знам како смо преживели то све. Верујте ми да не знам - завршила је Сзана о најболнијој животној теми.
