Иако је у ратни вихор ушао као један од најмлађих, његова храброст и срце које је куцало за Србију учинили су га истинским херојем који је своју судбину нераскидиво везао за наш народ.
Прича о њему је објављена на Фејсбук страници "Војска Републике Српске", а ми вам је преносимо у целости:
Рођен је 1974. године у московској области Сколково.
Његови саборци из Трећег Руског добровољачког одреда оставили су записано да је Виктор још 1992. године хтео да крене за Босну са првим контигентом руских добровољаца, али без допуштења родитеља није могао да напусти Русију зато што је још био малолетан.
Виктор долази у Бијељину у фебруару 1993. године, са непуних 19 година.
Прочитајте још
У Босни остао до краја рата
У Босни је остао до краја рата и прошао је кроз сва три Руска добровољачка одреда, а краће време са групом Руса провео је и у "Пантерима" из Бијељине.
Ратовао је у Вишеграду, Горажду и на Сарајевском ратишту.
Фото: Фејсбук принтскрин
Рањен је у ногу на Заглавку код Вишеграда на Бадњи дан 1994. године, када је покушавао да спасе трудницу од непријатељске ватре.
У Бајиној Башти упознао супругу
Након завршетка рата у Босни, Виктор је кратко време провео у Бајиној Башти, где је упознао своју будућу супругу Светлану, са којом се убрзо сели у Москву.
1997. године добијају ћерку којој дају име Јелена.
Међутим, није прошло дуго, а савремени глобализам поново је одбацио своју демократску маску, као што рептили одбацују прераслу кошуљицу и агресивно кренуо у остварење својих стратешких циљева.
Српски народ поново је одабран за кривца и жртву, а Косово и Метохија као поприште нове битке.
Када смо се по четврти пут у једном веку нашли на удару истог западног механизма смрти, то је било превише, били смо популационо исцрпљени, војно дезоријентисани и политички разједињени.
Фото: Јутјуб принтскрин/ RTS Merila vremena - Zvanični kanal
Српски народ више од проливене крви пекла је самоћа која је пратила наше страдање.
Иако је званична политика Русије према Србији у то време била "залеђена", на самом почетку избијања сукоба на Косову и Метохији, прва група од 100 добровољаца је кренула за Србију.
У тој групи је био и Виктор, који је код куће оставио супругу и двогодишњу ћеркицу. Себи је поново узео карту у једном смеру, само овога пута за Београд. Већина ових момака, тада су већ били прекаљени борци и одмах су "бачени у ватру."
Цели рат провели су на првим линијама, на караулама Кошаре, Морина, Горожуп...
Након завршетка рата, Виктор се враћа у Москву, где почиње да служи у Елитним војним јединицама Руске армије.
У Другом чеченском рату 2003. године на Улус Керт планинама учествује у акцији спасавања руских заробљеника, током извлачења бива тешко рањен.
Након другог рањавања пензионише се, али то оставља велике последице на његово здравље, од којих годинама касније и умире.
Са супругом Светланом стекао је још два сина, којима је као и ћерци Јелени, дао српска имена, Лука и Немања.
Након мартовског погрома 2004. године, преко хуманитарних организација учествовао је у обнови манастира на Косову и Метохији.
За успешан подвиг спасавања руских војника из Чеченије, 2005. године одликован је орденом Хероја Руске Федерације.
Срце Хероја заувек живи не могу да га убију.
Вечна слава и хвала бесмртном хероју Србије и Русије!
БОНУС ВИДЕО:
