Водитељка Јелена Бачић Алимпић је почетком деведесетих година напустила новинарство и покушала да изгради нови живот у Канади. Иако је одлазак на други континент деловао као почетак новог поглавља, судбина је имала другачије планове, а искуства која су уследила заувек су обележила њену животну причу.
Фото: Zorana Mandic/ATAImages
– Била је 1992. година, није била моја одлука да будем бебиситерка. Канада је тада издавала само имиграционе визе, а ја сам отишла тамо преко мађарске линије, и то туристички. Бакина родбина, са татине стране, 16. колено, они се презивају Сорош, послали су за мене гарантно писмо и мислим да сам била једина особа која је тада добила туристичку визу, не имиграциону. Кад ме је конзул питао зашто усред хаоса одлазим у Канаду, кажем да никада нисам видела своје рођаке, а желим да их видим.
– Он ме је питао да ли ћу се вратити, а ја сам рекла – не знајући какву истину изговарам, нисам имала намеру да се вратим – рекла сам да ћу се вратити, јер сам овде неко и нешто, а тамо бих увек била грађанин осмог реда. Добила сам визу на аеродрому у Београду на три месеца, а на аеродрому у Торонту на шест месеци, и онда сам могла да будем две недеље код рођака и морала сам да нађем посао – причала је списатељица.
Ипак, снови су јој се срушили, јер је била преварена, а Јелена Бачић Алимпић детаљно је описала кроз шта је прошла.
Прочитајте још
- Пријавила сам се свугде где је требало, чекало се на радну дозволу. У међувремену сам се на црно запослила у једној јеврејској породици, где сам чувала троје деце, била сам им дадиља. То је било језиво тешко, живела сам у подруму, у једном собичку, метар и по са метар и по, без прозора, са оном инсталационом цеви изнад главе.
– Било је страшно, али тата је био уз мене… Дао ми је све паре које је имао, а ја сам их дала човеку пореклом из Босне да ми среди имиграционе папире, а он се никада више није појавио… Било ме је срамота јер сам била преварена, наивна будалетина и рекла сам тати да се нећу вратити док те паре не зарадим да му вратим, те сам остала годину дана. Е, онда кад је тата сазнао за то, у једном телефонском разговору, рекао ми је да га не терам да он са шездесет и нешто година прелеће океан него – пакуј се и враћај се кући, мени нису важне паре, мени си важна ти.
Фото: Antonio Ahel/ATAImages
Како би успела да заради новац који је изгубила Јелена Бачић Алимпић је одлучила да се довија на сваки могући начин.
– Нисам успела да зарадим новац који ми је отац дао. Ипак, снашла сам се и почела да радим у фирми коју је држао неки Београђанин. Отворио је представништво у Новом Саду. Шверцовала сам пелене, није ме срамота, јер је тада била страшна инфлација и било је језиво.
– Сећам се да сам супер зарађивала и све сам паре давала тати, иако је он рекао да не жели. Схватила сам да не бих могла никада да живим таквим животом, такви људи просто немају живот, целог дана су на послу, то су огромне раздаљине од посла до куће, људи који тако и толико раде децу виде само на сат дневно. Вратила сам се кући – рекла је Јелена Бачић Алимпић.
(Блиц)
БОНУС ВИДЕО:
