Почела је забављајући чланове породице имитацијама, наставила такмичећи се у рецитовању и водећи школске програме, а затим отишла у аматерско позориште у АКУД "Соња Маринковић".
- Пробала сам, осетила и заволела. Заволела сам копање по себи, чему сам очигледно одувек склона, дружења, игру, слободу, креативност, смејање и блискост са члановима групе. Била је то једина ваннаставна активност у којој сам уживала до краја, која ме је обузимала. Неки психоаналитичар би вероватно много боље објаснио одакле заиста та ирационална потреба за глумом - каже Тања Пјевац на почетку разговора за "ТВ новости".
После треће године гимназије окушала се на Академији уметности у родном Новом Саду и на сопствено изненађење примљена је у прву класу великог Михаила Мише Јанкетића.
Једна је од ретких глумица из Новог Сада која је отворила врата Београда и одмах по завршетку студија заиграла у представама великих редитеља. На даскама које живот значе игра већ две деценије, а остварила је запажене улоге и у серијама "Стижу долари", "Агенција за СиС", "Војна Академија", "Сумњива лица", "Неки бољи људи" и "Државни посао".
Недавно смо је гледали у филму "Тома", у играно-документарној серији "Бранилац", а сада на РТС 1 у другој сезони серије "Камионџије д.о.о." пратимо судбину њене јунакиње, келнерице Зоке.
Прочитајте још
Колико је важно да породична серија, попут "Камионџија д.о.о.", коју прате и млади, истакне значај пријатељства, љубави, поштења?
- Сасвим је довољно рећи: важно је. Реалност је доста сива, да не бих употребила неку тежу реч, али мора се рећи да цео свет корача ка озбиљном мраку. Гурање, грабљење, гажење, малограђанштина, неукус, вређање, примитивизам, подметачине, лаж. Најгори су постали најважнији. Нисам рекла ништа ново. Поставља се питање да ли смо способни да примамо ту количину мрака и са малих екрана. Имамо ли стомаке за све то? И зашто да негирамо да постоји и оно друго? Јер постоји! Само се не види. ТВ програми су препуни неукуса, неваспитања, непоштовања и слика су стварности. Зато је важно да постоје и "Камионџије", јер нас ова серија осветљује. Прича о оној другој страни. Не негира проблеме, али мења начин на који се са истима излази на крај. Гледаоцу даје идеју, или га подсећа, да је могуће и другачије. Некоме и пружи утеху, јер му говори "ниси сам, не грешиш, главу горе и не одустај". Мило ми је што сам део те намере!
Шта је вама у наставку "Камионџија д.о.о." најзанимљивије?
- Намера целог ауторског тима ове сезоне, као и претходне, јесте стварање света који можда не постоји на први поглед, али сам убеђена да постоји у свима нама, само затрпан атмосфером којом смо нажалост окружени. Мени је наравно најзанимљивији заплет који се врти око Зоке и Баје, начин на који се њихов однос развија и куда води Бају. Чини ми се да ће баш кроз однос са Зоком открити његов нови слој.
Ваша јунакиња Зока делује самоуверено, али је и саткана од тананих емоција. Какав је утисак на вас оставила?
- Зока је никла ни из чега. Настајала је у току самог снимања, јер у првој сезони сценаристички није имала ни једну једину реч, па ни име. Постојала је само као "Бајина келнерица". Редитељ Филип Чоловић је желео да је створимо заједно, и тако је и било, крчили смо јој пут. Зока је неко ко истински воли живот, воли све његове стране, јер га добро познаје, види све и смеје се. Она је борац. Падне, устане, обрише прашину са себе и настави даље. Прихвата људе такве какви су. Има и своје слабости, а једна од њих је Баја.
Мислим да је њихов однос препун могућности, да тај простор пулсира и велико је игралиште.
Често помињете Бају, а какав је Ненад Јездић као партнер? По чему памтите сарадњу са њим?
- Не смем ни да израчунам колико година се Језда и ја познајемо. Када однос са колегом траје толико дуго, стварате блискост која је врло јака. Присуствујете нечијем животу и немогуће је да останете далеко. Радом на "Камионџијама" тестирали смо ту блискост и мислим да смо прошли! Темпо снимања је био врло жесток, пролазили смо разне изазове, умор, врућину, муве, комарце, глад, нервозу, али смо се смејали. Посебно касно у ноћ, кад тече једанаести сат снимања и сви смо преморени... Он је партнер који вам све даје и све захтева. Врло је узбудљиво пратити га, не знате тачно куда ће, јер истражује на лицу места. Има сигурност којој се дивим, опуштеност у кадру и глумачки безобразлук, који му даје огромну слободу у стварању. Гледајући њега, трудим се да учим и да упијем оно што не знам или осећам да ми фали.
У играно-документарној серији "Бранилац" тумачили сте Олгу Минић, чији син је убијен. Чиме вас је ова прича из 1959, заснована на истинитим догађајима, посебно дирнула?
- Огромна је одговорност не потценити све што је Олга била, што је осећала, што је трпела, што јој се десило и са чим је живела. То је улога која, чини ми се, не личи ни на једну моју телевизијску улогу. Играла сам је у зепама и џемперима, у опанцима и вуненим чарапама, скоро потпуно без шминке, завијена у мараму, у сценографији која је мирисала на истину и аутентичност. Чезнула сам за таквим задатком, који од мене захтева тежак, слојевит, напоран, емотивно снажан садржај. Олга Минић је прича о жени, о мајци. О предрасудама, љубомори, трпљењу и злочину, о невинима, о безусловној љубави, о немоћи. Мислим да је серија "Бранилац" важан догађај за наш ТВ простор. Успели су да направе нешто што ће нас озбиљно замислити над собом и човеком. Сви глумци су изашли из уобичајених оквира, и одиграли нешто што их је глумачки нахранило. Велики Марко Живић је одиграо једну од својих највећих и најбољих улога. Бескрајно ми је жао што није дочекао да то и види.
У филму "Тома", који је прича о души, играли сте медицинску сестру са којом Тома Здравковић збија шале током лечења на ВМА. У чему можемо да пронађемо лек за душу, а где га ви налазите?
- Нема бољег лека од смеха. Од духовитих пријатеља и мачака. Али морам да признам да не иде ни мени баш увек од руке, него се сналазим у ходу, као и сви. Уколико је нешто ван моје моћи, добар разговор са правим пријатељем уме да буде лек. И окупирам се нечим што ме занима, филмом, серијом, књигом, музиком, изласком са пријатељима, спремањем по кући. А некад се само препустим. Одболујем своје, јер после следи прочишћење и отворе се могућности за лепо. Читати, гледати нешто важно, велико и лепо, слушати, дисати, јести, пити, мазити, волети, грлити, па се смејати. И играти се.
Били сте чланица прве класе великог Михаила Мише Јанкетића. Како вас је то обликовало? Шта је Миша у вама пробудио?
- Он је, поред моје породице, једна од најважнијих фигура у мом животу. Сломио ме је и изградио, одрасла сам уз њега. И дан-данас, кад га више нема, често му пишем. Обраћам му се, питам га, поверим му се, разговарам са њим. Бескрајно ми недостаје. И заувек ће тако бити. Била сам привилегована, извукла сам најјачу карту. Ако је нешто било сигурно за његовог студента, то је да је скинуо мрену са очију и да јасно види реалност овог посла.
Прва Јанкетићева реченица на првом предавању била је: "Глума је занат". А већ друга:
"Глума је проституција". Одмах реалност. Демистификација. Без идеализовања, припремам вас да радите, и да радите поштено, васпитано и писмено. Овај посао може заувек да се учи и никад не научи. Зато је и толико леп и тежак. На све то нас је Миша упозорио.
На самом почетку каријере, због ангажмана у ЈДП, прешли сте у Београд. Када сте схватили да је ипак Нови Сад по вашој мери?
- Оног тренутка када ме ништа више није чврсто држало за Београд, отишла сам. То је било оно несрећно време транзиције, чини ми се 2012. године, када су директори београдских позоришта направили договор да се за нас, самосталне уметнике, врата затварају до даљег.
Вратила сам се у свој град, својој породици, својим пријатељима, својим кафанама. И остала. Вратила сам се и позоришту у коме сам почела. Осећам да сам на месту које ми припада и којем припадам. Овде су сви моји. То се ипак рачуна највише.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
