Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Мијад и Саханд су своја искуства поделили у разговору за Јутјуб канал „Attic life“. Мијад је у Србији већ 15 година, ожењен је Српкињом, докторирао је студије Блиског истока и води истраживачку компанију. Саханд је стигао пре четири године и ради као софтверски инжењер. Обојица данас из прве руке говоре о животу у Србији, али и о томе како се Иран мењао током година и како изгледа свакодневица у тој земљи иза стереотипа који се често могу чути на Западу.
Зашто су им Срби блиски
Саханд каже да је врло брзо приметио да му је менталитет људи у Србији много ближи него у многим другим европским земљама. Оно што га је посебно освојило јесу топлина, хумор и природан однос међу људима.
„Ако упоредим своја дружења са Србима и људима из остатка Европе, Срби су ми топлији, имају добар смисао за хумор, па мој хумор овде функционише. Неке културне норме су сличне. На пример, код Руса ме изненађују одређене ствари. Ако одете на рођендан код Руса, често вам дају листу жеља. Једном сам био на рођендану где је слављеник имао ПДФ од пет страна са прецизним упутствима шта треба и шта не треба поклонити. Разумем да је то код њих нормално, али у мојој култури би то било врло непристојно. И мислим да је слично и код Срба, јер су и они били изненађени толиким детаљима“, рекао је Саханд.
Фото: Јутјуб принтскрин/Attic life
Он истиче да га је у Србији додатно изненадило и то колико су људи усмерени једни на друге, породицу и заједницу, што у великим градовима попут Техерана, како каже, више није толико присутно.
„Главна ствар су карактер, топлина и смисао за хумор. Чак бих рекао да су Срби више породично оријентисани него ми, јер долазим из Техерана. Долазим из великог града где се такве ствари више не практикују. Не поздрављате комшије, родбину не виђате често. Овде су људи много повезанији на породичном нивоу и очекује се повезаност са заједницом. Људи вас овде процењују као особу, не по земљи из које долазите. Наравно, радознали су, али вас не осуђују. То јако ценим“, истакао је Саханд.
Прочитајте још
„Одмах сам се осећао као код куће“
Саханд се присетио и својих првих дана у Србији, када је још увек размишљао као странац који мора стално да пази на документа, процедуре и формалности. Међутим, врло брзо је схватио да овде свакодневни живот функционише опуштеније него што је очекивао.
„Стално сам носио пасош, ишао у мењачницу и слично, а људи су били збуњени. Питали су ме зашто носим пасош, јер то никога не занима. И одмах сам се осећао као код куће“, рекао је Саханд.
Фото: Јутјуб принтскрин/Attic life
Управо тај осећај спонтаности и растерећености, по свему судећи, био је један од главних разлога због којих му је Србија брзо постала блиска.
Инат као важна спона између Срба и Иранаца
Када говори о Србима, Мијад се у великој мери слаже са Сахандом. И он сматра да су људи у Србији срдачни, отворени и спремни да прихвате друге, али посебно истиче једну особину коју види као дубоку везу између два народа — инат и отпор према наметању.
„Ја заиста мислим да су људи овде сјајни. Људи су опуштени и прихватају вас, а то је најважније. И ја имам сличан осећај. Рекао бих да је најбољи народ, заправо друштво. Интересантно је колико сличности делимо. Овде постоји тај инат, тај отпор. Мислим да је то нешто што је остало из времена Југославије, жеља за слободом и отпор према наметању. Кажеш ‘иди лево’, они иду десно. Кажеш ‘иди право’, они иду назад. Постоји тај инат и отпор који се мени допадају, јер не можеш да им диктираш шта да раде. Мислим да је то нешто што делимо са њима. То је друштво које живи у заједници, постоји живот у друштву. И то ми се јако свиђа“, истакао је Мијад.
На ту тему надовезао се и Саханд, који каже да су и Иранци веома осетљиви на покушаје да им неко прописује како треба да живе.
Фото: Јутјуб принтскрин/Attic life
„Суштина је осећај суверенитета и независности - ја одлучујем о свом животу, ти ми не говориш шта да радим. И ми то имамо. Ако нам кажете како треба да живимо, како да се понашамо или облачимо, након неког времена ћемо рећи ‘не, ми ћемо сами одлучити’. Мислим да је то прилично слично српском инату.“
Како се Иран мењао после револуције
Саханд је говорио и о променама које су се догодиле у Ирану након револуције, објашњавајући да је друштво током година пролазило кроз велике осцилације. Како каже, период непосредно након револуције био је обележен снажном контролом државе, великим рестрикцијама и тензијама које су прожимале свакодневни живот.
„Рођен сам 1990. године, 11 година након револуције. На основу онога што сам видео као дете и онога што сам чуо од родитеља, одмах после револуције ситуација је била веома напета и постојале су велике рестрикције. Држава је имала врло чврсту контролу над друштвом и то је створило много тензије. Ствари су отишле у екстреме. На пример, шах је био забрањен, гитаре су биле забрањене. Касније се то променило.“
Додаје да су се бројне ствари временом формално или неформално мењале, па су многа правила наставила да постоје, али њихова примена више није била иста као раније.
Фото: Јутјуб принтскрин/Attic life
„Многе ствари су биле дозвољене, али тајно. Ако си желео да свираш гитару, радио си то, али си морао да кријеш. Ако носиш гитару на улици, мораш да је ставиш у кутију да се не види шта је унутра. Рестрикције су биле много шире док сам био дете, али се друштво постепено мењало. Многа ограничења и даље постоје, али се не примењују као раније, посебно након 2022. године“, рекао је Саханд.
Двоструки живот у Ирану: једно за јавност, друго за приватност
Један од најзанимљивијих делова њиховог разговора односи се на објашњење како заиста изгледа свакодневни живот у Ирану. Саговорници наводе да постоји јасна подела између онога што је дозвољено и видљиво у јавности и онога што се дешава у приватности.
Саханд каже да је, пре него што је напустио Иран, било готово незамисливо да жена изађе напоље са потпуно откривеном косом, али да су у приватним просторима правила била другачија.
„Сада гледам снимке из Ирана и жене више не носе мараме. Али и раније, у приватним просторима, биле су слободне. Само су напољу морале да поштују правила. Постојао је неписани договор са државом: ‘Ја ћу поштовати правила за изглед, а ви ме оставите на миру у приватном животу’“, рекао је Саханд.
Мијад додатно објашњава да многи људи изван Ирана имају потпуно погрешну представу о тој земљи и често је замишљају као неразвијену, једноличну и затворену средину, иако је стварност много сложенија.
„Тужно је што већина људи, посебно на Западу, немају праву слику о Ирану. Када споменете Иран, они мисле да је то арапска земља са пустињом, да није развијена. Ипак, када оду у Техеран, изненаде се јер виде модеран град, чак развијенији него нека места у Европи.“
Он истиче да је Иран огромна и веома разнолика земља, у којој се култура, начин живота, па чак и језичке разлике мењају од региона до региона.
„Иран је огроман и веома разнолик. Зависи где путујете, Техеран, југ, север, исток, запад, све је другачије. На пример, југ има другачију културу и чак језичке разлике, север је потпуно другачији. У свакодневном животу важи двоструки живот. Један живот је јавни - где мораш да поштујеш правила, исламски закон, контролу, нема барова, нема алкохола, све је регулисано. Други живот је приватни - забаве, дружења, као на Западу, где људи пију, излазе, забављају се“, открио је Мијад.
Колико је Иранцима тешко да напусте земљу
На питање како је успео да оде из Ирана, Саханд је објаснио да је раширен стереотип да је реч о потпуно затвореној земљи, али да то није сасвим тачно. Како каже, пасош може да се добије, али је проблем у томе што путовања у велики број земаља нису једноставна због визног режима и бројних административних услова.
„Можеш да добијеш пасош и можеш да изађеш из земље, али не можеш лако да путујеш свуда. Имамо око 40 земаља у које можемо да уђемо без визе, али већина су мале или удаљене дестинације. За Европу, Јужну Америку или Југоисточну Азију треба виза и процес је веома дуг и тежак. Често људи не могу да испуне услове јер морају да докажу да су довољно богати, да неће остати илегално, да имају везе са земљом у коју путују, имовину, породицу или стабилан посао“, рекао је Саханд.
Студирање као излаз и „цена слободе“
Мијад је објаснио и да многи Иранци покушавају да напусте земљу преко образовања, али ни то није једноставно, јер захтева озбиљна финансијска средства.
„У Ирану, после факултета, идеш у војску или настављаш школовање. Ако желиш да наставиш студије, можеш да одеш из земље, али мораш да оставиш депозит у банци као гаранцију да ћеш се вратити. Мислим да је било око 15.000 долара. То је практично цена слободе“, рекао је Мијад.
БОНУС ВИДЕО:
