Певач Дарко Лазић доживео је велику трагедију када је изгубио брата Драгана Лазића. Сломљен болом, први пут је отворио душу и искрено проговорио о губитку који је заувек променио његов живот.
На питања како је сабрати емоције које се боре између бола и покушаја да пред породицом остане јак, он је одговорио:
- На то питање ми је тешко да одговорим. Трудим се и борим да наставим даље јер живот иде даље и ја морам да наставим, али када бих рекао да сам добро, слагао бих јер нисам добро, али то не показујем. Имам своје тренутке када тугујем, али то нико не види осим мојих ближњих и за то нико не треба да зна. Тугу коју ја носим то само ја знам, а ово што други коментаришу у смислу “вратио се на сцену и почео је да ради“ то само могу малоумни да тако нешто напишу и помисле и тих људи ми је жао. Кад се молим богу за здравље и мир своје породице, тада се молим и за њих да им бог подари снаге, мира и памети али и да им да среће, каже Дарко који не крије да није могао да верује да је било оних колега које су га осудиле што је почео да наступа.
Фото: M.M./ATAImages
- Увек је ту тих десет посто који ће написати нешто лоше, али то су увек исти људи који су несрећни. Што желим својима, желим и њима, а то је све најбоље. Не дотиче ме јер свако има право на свој живот и своје мишљење. Морао сам да се вратим јер је мени лакше, али мени би мој брат први рекао: “Буцо, немој случајно да ниси наставио да певаш“. Нисам се ни опростио од њега јер је он уз мене сваки тренутак и сваки дан и осетим га у свом срцу. Нисам сам, ту је са мном и даје ми снагу и вољу да наставим даље. Време не лечи ране и певач то и не очекује.
Прочитајте још
Не могу да изговорим да је покојни
- То је ожиљак који не зараста али ни једном нисам рекао “мој покојни брат“, он је за мене жив, увек ће бити и носим га у срцу и ако ништа друго ојачао ме је јер смо заједно. У мени је, у срцу и идемо тако кроз живот и гурамо.
Дарко на ивици суза се присећа сваког тренутка који су провели заједно, а који није веровао да ће се икада завршити.
Фото: Профимедиа, Инстаграм принтскрин/lazic.n.n, Антонио Ахел/АТА имагес
- Фали ми доста у многим тренуцима и нажалост, ми људи тек када изгубимо неког, видимо колико нам нека особа значи у животу. Мој брат и ја смо били нераздвојни и фали ми… Фали ми у много тога, али живот иде даље и знам да је уз мене и све што радим радићу дупло јаче и дупло боље због њега и себе, као и због своје и његове породице. Нисам сам, имам сада и моју и његову децу, све је то моја породица и не смем да га разочарам, морам да будем бољи и јачи него икад.
Драган је иза себе оставио супругу и двоје деце, о којима ће Дарко каже водити рачуна као да су његови. Зато се труди да тугу залечи сам јер је породици огромна туга. Драганов глас скоро да чује свакодневно, како је то било пре месец и по дана када се појави ниоткуда са предлогом да иду на пецање или вожњу моторима.
- Доста времена проводим тамо где смо заједно време проводили и ту највише осећам да је са мном и да ме тера и да ми каже: “Буцо, ајде идемо на пецање“ или “Буцо, ајде идемо да се возимо“. Радим како ми срце каже да радим. Не слушам никог, ни шта је исправно, ни шта није. Сви су паметни, само желим да ме људи пусте и да радим како се осећам. Нико не носи моју бол и не осећа бол коју ја осећам, као и моја мајка, моја породица и његова породица. Не бих пожелео да нико осећа ту бол коју ја осећам, а то што сам ментално јак и психички и физички када ме видите то је моја величина и зато сам ту где јесам.
Монаси са Хиландара су ме освестили
Управо они му дају снагу да буде бољи, али и да ради више.
- Они ми дају снагу, али ја гледам другачије на живот. Три дана сам био на Хиландару и доста сам са монасима причао о многим стварима. Они ти лепо отворе очи да сагледаш шта је прави живот јер они људи живе у једанаестом веку и даље. Тамо кад одеш видиш колико су материјалне ствари небитне, колико се бахатимо и колико су за срећу потребне мале ствари. Радим како сматрам да треба да радим. Многи ми сад причају за мотор и да не седам на исти, свако има записано дан када ће да напусти овај свет јер сви смо ми пролазници, судбина не постоји. Нема разлога да не возим мотор, ако ми је записано, пашће цреп и погодиће ме у главу и да не набрајам глупе примере. Радим само како ми срце каже и тако су ми и тамо рекли, не изазивај али живи као што си живео.
Драган Лазић је био увек насмејан, многи су га описали као човека који је ширио позитивну енергију, а тако га је доживљавао и брат.
Фото: АТА имагес/А. Ахел
- Не постоји слика где нема осмех, увек је био за шалу и велики позитивац. Та енергија мене носи и људи када ме виде мисле “он не тугује, прежалио је брата и како га није срамота“, а осмех не значи ништа. Тугујем у себи и други људе не морају да виде моју тугу, довољно је што је ја осетим и знам колики је мој бол. Човек сам који се бави естрадним послом и морам да будем насмејан, а не да дођем на бину и будем намрштен и плачем.
У своја четири зида је ипак све другачије, тада сва бол изађе на површину.
- То само ја знам и нико више, то је нешто моје што чувам за себе. Има тренутака када се исплачем и извичем на сав глас, али сам. Нисам спреман да отворим своју душу јер много тога имам да кажем. Ја брата не морам да памтим јер га нисам ни заборавио, он је ту и он је са мном. Он је једноставно уз мене и ми смо заједно. Када се будим и када лежем он је уз мене и као што сам рекао на сахрани “бато, ја се од тебе не опраштам никад у животу, јер ово није последњи пут да те видим, ја те носим у срцу“ и једноставно можда ће звучати чудно, али ми смо заједно сваки дан.
Вера ми је помогла у болу
Дарко је убрзо после смрти брата отишао на Хиландар.
- Човек без вере је празан човек и она је најбитнија. Када човек изгуби веру, он лута и не постоји. Без вере не можемо постићи циљеве - каже Дарко кога смо питали да ли планира да се врати на велику сцену неког великог концерта.
- Свакако да следе у неком будућем периоду, али сви знају да сам особа која неће да жури. Концерт ће већим делом бити посвећен брату и биће песама које је он волео и једну обраду стару ћу да снимим. То је нешто за њега. Жао ми је само што нисмо стигли да снимимо дует, а договарали смо и нисмо успели да нађемо песму, то ме баш боли. Боже мој, морамо даље и морамо да научимо сви заједно као породица да живимо са тим, будемо јаки и боримо се, а ја сам ту да подигнемо те темеље из почетка и да све држимо на длану.
На сахрану су неки дошли да се промовишу
Велики број породице, пријатеља и колега био је на сахрани Дарковог брата.
- Не бих пуно да причам о томе јер мени је најбитније да су ту били људи које ја волим. То је мали круг људи који мене заиста воле и поштују, ми смо сви ту као једна велика породица. Имам пријатеље са којима идем кроз живот и сви који су били, дошли су да испоштују мене јер је то велика трагедија, али верујем да је било оних који су дошли да би се испромовисали, а неки су рекли да су га чак и сањали. Па ко су они да га сањају? Не бих да причам о томе и надам се само да сви који су били су дошли искрено. Драган је особа коју су сви волели, он је био харизматичнији и од мене и дружељубивији. Био је човек из народа и насмејан. Никада нико није могао да га види намрштеног. Он је био човек из народа, волели су га људи и то се види по томе ко је све био.
(Блиц)
