Пре него што су стигли стриминг сервиси, интернет и филмови на клик, постојало је време када је видео-рекордер био право мало технолошко чудо и статусни симбол о којем се причало по комшилуку. Није га имао свако, а они који јесу често су викендом претварали дневну собу у импровизовани биоскоп, уз касете које су кружиле од руке до руке.
За многе у Југославији први сусрет са видео-рекордером био је готово футуристички, јер је први пут постало могуће гледати филм када ви желите, а не када је на телевизији, плус сте имали опцију да премотате филм или га зауставите усред сцене што је у то доба деловало револуционарно.
Сећате ли се звука убацивања касете?
Видео-рекордер није био само уређај, већ догађај. Изнајмљивале су се ВХС касете, носиле кући као благо, пажљиво враћале у кутије и премотавале на почетак, јер је то било неписано правило сваког видеоклуба.
Ко се сећа видеоклуба, памти и посебну магију бирања филмова међу полицама, читања описа на полеђини и вечите дилеме да ли узети акцију, комедију или хорор. Посебан статус имали су они који су имали такозвани дво-глави видео, даљински или могућност снимања програма са телевизије. Ту је био и ритуал преснимавања касета где су филмови кружили међу пријатељима, копирали се, размењивали и гледали до изнемоглости. Многе култне сцене људи су знали напамет баш захваљујући ВХС тракама.
За клинце тог времена посебно је био магичан звук убацивања касете и механичко увлачење траке. Тај шум, клик и премотавање многима су остали звук детињства. Неки и данас памте како се филм прекидао јер је касета „појела траку“, па су је људи спашавали оловком, прстима и данас незамисливим стрпљењем.
Прочитајте још
Тренд преснимавања старих трака
Данас, занимљиво, видео-рекордери живе други живот, не кроз гледање ВХС касета, већ кроз преснимавање старих трака на УСБ и дигиталне формате, што је постало прави мали носталгични тренд. Разлог је једноставан: стручњаци упозоравају да ВХС траке временом пропадају, а многе из осамдесетих и деведесетих већ губе квалитет или ризикују да постану неупотребљиве.
Овај тренд посебно је популаран међу породицама које желе да сачувају старе свадбе, рођендане, снимке летовања и породичне успомене, али и међу млађима који откривају архиве родитеља и бака и дека. Занимљиво је да преснимавање не раде само професионални студији јер све више људи то ради самостално уз УСБ capture уређаје, док други носе касете код специјализованих сервиса који пребацују снимке на флеш, хард диск или клауд.
Снимци могу и да се сређују
Посебно је порасло интересовање за дигитализацију међу колекционарима, љубитељима ретро технологије, али и људима који желе да породичне снимке рестаурирају и поделе са породицом преко телефона или телевизора. Неки чак старе ВХС снимке додатно „чисте“, поправљају боје и шум, па успомене старе 30 или 40 година добијају нови живот.
Многи који се баве овом услугом кажу да им највише долазе људи са кутијама касета из подрума и тавана, често са етикетама попут „море 1992“, „свадба“, „први рођендан“, и да је емоција при првом гледању дигитализованих снимака често невероватна. Управо због тога преснимавање ВХС на УСБ данас није само техничка услуга, већ за многе и чување породичне историје.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
