Своју причу започео је од тренутка када су приметили да Милош има таленат за музику.
Фото: В. Данилов
Па тај неки мој, како ти кажеш, животни пут... веома је чудан. Тако да га опишем. А шта ти је животни пут? Од рођења, па до... Па досад! Рођен сам и одрастао у Рухотини, то ти је моје детињство, и ево ме сад овде, у Новом Саду.
Моји су приметили да имам тај неки таленат за музику још док сам био баш мали, а то се некако поклопило с појављивањем првих транзистора. То деца данас и не знају шта је.
- Мој један стриц је радио у Словенији и донео касетофон у Рухотину. Чудо! Стрина је касетофон поставила на прозор, да сви чују и виде да она има касетофон, таман посла да неко у селу не примети. Тада је постојало пет, можда шест певача у целој земљи и ја сам за недељу дана научио све те њихове песме које су се пуштале на радију. Шта сам ја имао тад, 15 или 16 година, и кад сам научио све те песме, они открили да имам слуха. Чујем ја тако Сафета, Недељка Билкића, мог великог идола... Дан-данас смо нас двојица велики пријатељи. Ево, сад да га назовеш и да га питаш ко њега највише воли на естради, он би ти рекао: „После мајке највише ме воли Милош Бојанић!“ Стварно је тако. Али да ти се вратим на те моје почетке, о Недељку могу и неки други пут... Уз тај касетофон ја сам кренуо да певам свуда, па и по улици. Касније сам отишао код стрица у Нови Сад и...
- Био сам син јединац, моји родитељи су имали имање, кућу, нису били сиромашни, али ниси ни мени дозволили да идем у школу. Они су хтели да останем на селу и будем пољопривредник. Одувек сам знао да то не желим, али нисам смео да писнем до пунолетства и пре него што одслужим војску. Када сам се вратио, ја сам им рекао да идем код стрица у Нови Сад да се запослим, да радим и да упишем средњу школу. Није им било право, али сам дошао овде у Нови Сад код стрица и запослио се у „Неимару“ као физички радник. Биле су то тешке три године, одустајање од школе није била опција. Био сам хендикепиран тиме што немам завршену средњу школу као моји рођаци и генерација која је већ уписала факултет. Ја сам свом оцу рекао: „Ти си последњи пољопривредник у нашем племену!“ Њега је то вређало страшно, али тако је и било.
Прочитајте још
- Ууххх... родитељи... Погодила си ме у срце, али одлично питање... Моји родитељи... Шта да ти кажем, они су отишли на онај свет са жалом што сам ја отишао од куће. Ниједној мојој дипломи, нити певању, нити свим тим мојим плочама, кућама... ничему се нису обрадовали. Нисам лак на сузама, али ове успомене их изазивају, извини... Никада се нису обрадовали, и то је нешто што цео живот носим са собом. Када год сам дошао и рекао: „Донео сам диплому“, било је - па добро. Донео сам прву синглицу, они кажу - па добро, песма „Само тако“ је убила, била огроман хит, а они су рекли - па добро... На моју диплому инжењера одговор је био - па добро. Никада се нису обрадовали како бих ја на њиховом месту. Ја сам једно сељачко дете; фигуративно, отишао сам од оваца, свирао сам фрулу, коју и дан-данас свирам. Никада се у свом животу нисам покајао што сам отишао за својим сновима, али ето, дотакли смо се теме која ме цео живот тишти и боли.
(Курир)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
