Стара српска свадба: Шта су гирланда, белензука и столоват?

Иако се до данас многа традиционална симболика накита изгубила, неоспориво је да је кићење било саставни део народне ношње многих народа. Представљао је обележје узраста, друштвеног статуса, религијске припадности, одраз богатства, па чак и заштиту од "злих" сила.

Један од културолошки најважнијих церемонија било је управо венчање, за које се припремао "накит заштите", посебно за младу. Ово проистиче из веровања да се младенци тог дана налазе у "прелазном моменту", па да су тада подложнији уроцима.

 

Фото: Depositphotos/ivash

 

Како се китила млада?

На дан венчања, млада је на главу стављала тзв. невестинско оглавље, које је сутрадан мењала оглављем удате жене. У периоду након венчања, жена је задржавала невестинско оглавље и носила га је само на свечаности и прославе. Са рођењем првог детета, невестинско оглавље се потпуно губило, па је жена од тада стално носила оглавље удате жене.

Ипак, како је упечатљивији накит био прстен, верује се да је управо зато он најзначајнији и дан-данас. Први прстен био је веренички, који је девојка добијала на дан просидбе. Он се, по прописима Старог завета, носио на домалом прсту, јер се веровало да из њега једна жила иде право у срце. Тај прстен касније је мењан венчаним, који је затим ношен целог живота као симбол вечне љубави и оданости.

Једна од најпознатијих врста прстења био је тзв. медењак или столоват, чија је улога била да обезбеди плодност у браку. Био је веома гломазан и израђен ливењем бронзе или сребра. Иако је у 17. и 18. веку ношен као ознака владарског и друштвеног положаја, у 19. веку важио је за скупоцен венчани прстен.

Осим оглавља и прстена, млада је носила и богат накит на врату и грудима, попут ниски од дуката и новца. У томе се огледала економска моћ младине породице, јер је он представљао део мираза који је отац, према могућностима, спремао за ћерку.

 

Фото: Депозитфото/olegparylyak.gmail.c

 

Ни након венчања, накит није губио на значају

После свадбе, главни накит на глави жене био је гирланда. Он представља венац са специфичним наушницама који се носио преко чела, а красио је жене свих сталежа, који се препознавао на основу финоће материјала од ког је гирланда била направљена. Саме наушнице биле су повезане филигранском жицом и нису биле закачене за уво због тежине целе гирланде, већ су ниском бисера или тракама од скупоцене тканине биле причвшћене за остатак венца.

Жене су носиле и масивне елипсоидне наруквице, белензуке, чији је средњи део прављен од четвороструко увијене жице чији се крајеви стапају код копче. Оне су преузете из византијске културе, а и дан-данас можете да сретнете жене које их носе. Најзаступљеније су на територији Босне и Херцеговине, јер су најпознатији мајстори управо у Сарајеву. Најчешће се израђују ручно и од сребра, док је копча златна и красе је разнобојни кристали и драго камење.

Различите културе диктирале су и разлике у кићењу

Природно, свако географско подручје носило је своја "правила" производње и ношења накита.

У Панонији, накит је био гломазан, честом украшен разнобојним додацима, од белих до јарко црвених тонова и боје злата и сребра, а преовлађивао је накит од стаклених перли.

Моравска, динарска и јадранска зона одликована је највише металним накитом израђеним техникама ливења, пресовања, искуцавања и филиграна. До почетка 20. века, биле су познате радионице златара, у којима се производио филигрански накит, попут оних у Пироту, Лесковцу, Ужицу и Котору.

(Мондо)

БОНУС ВИДЕО: