ПОСЛЕ ОПЕРАЦИЈЕ: Песмом предвидела да ћу завршити у колицима

Деценијама је присутна на позоришној, телевизијској и филмској сцени, а генерације гледалаца заволеле су је због улога које су увек носиле препознатљиву емоцију, хумор и животну истину.

На снимању филма „Ускршњи спектакл“ глумица је била насмејана, ведрог духа и пуна енергије, упркос томе што је иза ње један од најтежих животних периода. После озбиљне здравствене борбе и опоравка, вратила се послу који неизмерно воли, потврђујући још једном да су оптимизам, вера и љубав према породици њена највећа животна снага.

У интервјуу за “Блиц” Љиљана је отворено говорила о новом филму, колегама, повратку пред камере, подршци коју је добила током болести, безграничној љубави према породици и унукама, али и о вери, животу и разлозима због којих, како сама каже, „још има много тога да доживи“.

Фото: Милена Анђела

 

Глумица је открила како је дошло до сарадње са редитељем Марком Јовичићем и због чега јој је пројекат "Ускршњи спектакл" посебно драг.

- Ово је други филм који снимам са Марком и радим га са великим задовољством. Он је веома талентован млад човек, тек на почетку каријере, а познајем га још од малих ногу. Управо зато сам и пристала, јер га много волим. Упознала сам га још у “Пужићу”, био је миљеник Цаце Алексић и Бранка Коцкице и сви смо га некако прихватили као своје дете. Радила сам са њим и две представе, у “Пужићу” и у “Одеону”. Добро се познајемо и поштујемо, а то је најважније. Прошле године смо снимали “Божићну авантуру”, ове године “Ускршњи спектакл”. Сад, да ли се шалио или ми је најављивао и трећи део, то ћемо тек да видимо. У сваком случају, заиста сам уживала док сам радила овај филм. Улога није велика, није била ни превише напорна, Богу хвала, али је атмосфера на снимању била дивна. Екипа је сјајна, пуна младих, талентованих људи који имају велико поштовање према нама старијима. То данас све ређе срећем и зато ми посебно прија - прича Стјепановићка.

Говорећи о свом лику глумица каже:

- Играм Мару, супругу једног млађег човека, али ето, таква му је судбина. Већ два или три пута ми је Димитрије Илић играо мужа. Њега много волим, велики смо пријатељи и изузетно га поштујем. Играм његову супругу, мајку двоје деце. Ту је и Љубица, која је трудна и која ми је посебна опсесија у причи, па имамо неколико веома занимљивих сусрета. Посебно бих издвојила и сарадњу са Лидијом Вукићевић. Иако се приватно познајемо, први пут смо заиста радиле заједно. Још у “Бољем животу” смо снимале, али никада нисмо делиле заједничке сцене. Овога пута смо много радиле заједно, приватно смо се зближиле и заиста сам уживала у њеном друштву. Ту су и многи млади, дивни људи – Мирка Васиљевић, Анастасија која игра моју ћерку, Жаре, Славко који игра мог старијег сина... Имам два сина и ћерку у филму. Посебно су занимљиве сцене у викендици, где долазимо код једног младића, пријатеља мог зета који је пореклом из Македоније, а затим у посету стижу и његови родитељи. Мајку игра Лидија Вукићевић, врло атрактивну жену, па се код моје Маре јавља мало љубоморе према њој, али и изазова у односу са мужем. Мислим да ће то публици бити веома смешно.

Фото: Milan Maricic/ATAImages

 

Како и сама истиче, реч је о правој породичној комедији.

- Апсолутно је комедија. Има и наших народних обичаја, фарбања јаја и свега што прати Ускрс, па подсећамо и на традиционалне вредности. Наравно, пре свега је то комедија са занимљивим дијалозима. Моја улога није велика, али је атрактивна. Играм госпођу у годинама која се у једном тренутку напије, односно други је напију током једне посете, па верујем да ће то бити веома забавно публици. Заиста смо лепо радили. Ево, данас сам завршила веома рано. Пре два дана сам снимала једну сцену и рекла сам Марку:”Следећи пут може само оваква улога.” Он ме је питао каква, а ја сам му рекла:“Лежећа.” Све време сам лежала, јер је сцена била ноћна, муж устаје, а ја остајем у кревету. Баш ми је пријао тај снимајући дан, уопште се нисам уморила. Тако да, знајте, следећа улога биће “лежећа.“ (смех)

Прво снимање од операције: Издржала сам јуначки

Млађе колеге често истичу да од Љиљане много уче на снимању, а она сматра да разлог лежи у радним навикама које носи још од почетка каријере.

- Ја сам стара школа и по природи велики штребер. Увек на сет долазим са наученим текстом. То и њих подстиче да се професионалније односе према послу. Тако сам учила од својих старијих колега, и у Позоришту на Теразијама, и на телевизији, и на филму. То ми је остало као нешто што се подразумева. Долазим спремна, знам шта радим и не желим да задржавам екипу тако што ћу тек на снимању учити текст. Вероватно то младима прија, јер онда сви заједно радимо без проблема. Ево и данас смо све снимили без застоја, јер су сви дошли припремљени. Важно је да се улогом баве и код куће, а не само када стану пред камеру - каже она.

Фото: АТА имагес/Стефан Томашевић

 

Ово је уједно и Љиљина прва улога након изласка из болнице.

- Марка нисам могла да одбијем, јер њега посебно волим. Пристала сам када ми је речено да имам само два дана снимања, јер сам мислила да толико могу да издржим после операције и свега што сам прошла. На крају сам издржала седам дана – јуначки. (смех) Волим када се успешно заврши неки посао. То ми је увек посебно задовољство. И наравно, надам се да ми неће бити последњи.

Иако се нашалила на свој рачун, одмах додаје:

- Ја сам оптимиста и најважније је да сам млада у души.

Током болести велику подршку пружиле су јој бројне колеге.

- Многи су ме звали и то ми је много значило. Данас је то, нажалост, права реткост. Посебно сам захвална Војину Ћетковићу, Цеци Бојковић и Валентини Павличек. Они су ми пронашли везу да будем хитно оперисана. Да није било њих, после погрешне дијагнозе у Ургентном центру и двадесет дана чекања без операције, могло је да се догоди да останем без целе ноге. Операција је трајала шест и по сати, али се, хвала Богу, успешно завршила. Захвална сам младом лекару који је имао стрпљења и храбрости да покуша да поправи оно што је изгледало готово немогуће. И успео је. Јављао ми се и Радош Бајић чим је чуо да сам болесна. Мој Раки је увек питао да ли ми нешто треба и како може да помогне.

Њихово пријатељство траје деценијама.

Фото: Antonio Ahel/ATAImages

 

- Он ми није само класић, он ми је буквално као брат. Увек је био ту за мене.

Ни Снежана Савић није престајала да брине о њој.

- Снешка ме стално зове да види како сам. Нас две смо другарице још из гимназије, још од “Батине групе”. Знамо се сто година и остале смо привржене једна другој, пуне љубави и поштовања. Заиста има дивних људи - наглашава уметница.

Говорећи о животу, глумица не крије колико га воли и колико јој је важно да остане уз своју породицу.

- Ја верујем у овог чику горе, пре свега. Мислим да још требам својој деци и унуцима. Апсолутно. Жао ми је да идем. Шта је тек 75 година?

Песмом сам предвидела да ћу завршити у колицима

На опаску да су то данас најбоље године, кроз осмех се присетила једне песме коју је написала непосредно пре него што се разболела.

- Нажалост, написала сам једну песму пре него што ми се ово десило. И све што напишем, мени се то деси, као за врага. У тој песми помињем и косача... Мислим, то само ја могу. Не знам шта се то дешава, али рекла сам себи, више нећу да пишем песме.

На молбу новинара, без без размишљања ју је изрецитовала:

"Ја му дођем ендем врста,

осма банка, а још чврста.

Златна бурма ми на прсту,

слика дивна ми на крсту.

Ја сам спремна, драги Боже,

ал’ још 20 ако може.

После води ме до раја,

можда и тамо има неки баја.

Ко то рече – баба је луда?

Нисам, само верујем у чуда.

Ти то рече.

Косач ти си.

Опа, згодан си, није да ниси.

Али ипак чекај ти свој ред.

Тргни се, сав си блед.

Лепа сам ти, то си рек’о.

Хајде, идемо.

Ко је чек’о, тај дочекуј."

- Мало да одем после тога - открива она.

Подсетила се и изјаве која је својевремено узбуркала јавност, а која је отприлике гласила: "Чујемо се ако преживим."

- Не знам где сам то изјавила, стварно се више не сећам. Била сам у веома лошем стању, што се видело и по мом изгледу, јер сам много ослабила. Али, полако иде набоље, што је најважније. Просто се не дам - категорична је глумица.

Фото: Душан Мишић

 

На питање да ли ће сада настати нека лепша песма, искрено одговара:

- Заиста не знам. А и не смем више да пишем. Прво сам написала песму у којој помињем колица и деду који ми се у њима удвара, па сам на крају стварно завршила у колицима. Тако да, више нећу да пишем песме.

Породица ми је увек била на првом месту

Посебно место у њеном животу заузимају унуке, на које је неизмерно поносна.

- До небеса сам поносна. Не само на Ксенију, већ на све четири унуке.

Открива да осим Ксеније и остале девојчице показују интересовање за глуму.

- Још три унуке иду на глуму. Још су мале, па ћемо видети да ли ће се тиме заиста бавити, али за сада имају велику љубав према томе. Ксенија је одмалена играла у позоришту, још као дете у две представе, а снимала је и на крају серију “Село гори, а баба се чешља”. Што се мојих унука тиче, то је неизмерна љубав. Наравно, обожавам и своје синове и снаје, али те четири моје унуке мени дају толико љубави, а ја њима...

На тренутак застаје, савладана емоцијама.

- То је велики разлог за живот.

Породица јој је, каже, одувек била испред свега.

- Мени је породица и данас на првом месту. Моја деца, па тек онда све остало. Посао никада није био испред породице. Радила сам да бих помагала својој деци и зато што волим свој посао, али никада нисам запостављала децу да бих градила каријеру. Никада.

Подсетили смо је да нам је у једном од претходних разговора рекла како јој је највећа неостварена жеља праунуче.

- Па не само једно. Али нека, сачекаћу и то.

На питање колико још планира да чека, уз осмех одговара:

- Најмање још двадесет година. (смех)

Фото: П. Милошевић

 

Предстојеће лето планира да проведе далеко од градске вреве, на месту које јој посебно прија.

- Већ сам дуго у пензији, али планирам да одем на Стару планину, у Топли До, код моје пријатељице Најде, која тамо има најлепшу етно-кућу. Тај ваздух ми изузетно прија. Чак сам написала и песму када сам први пут отишла у то село “Топли До, црвено село”. Објављена је у пиротским новинама и данас је читају на њиховим прославама. Назвала сам га црвеним селом јер су куће од црвене земље, земља је црвена, чак ми је и река изгледала црвено док прескаче преко камења исте боје. То је за мене било потпуно нестварно. Тамо ћу покушати да останем што дуже. Пријатељица ме пази и мази као рођена сестра, чак и као мајка. Већ ми спрема разне специјалитете од козјег млека, све је унапред припремила. Ја сам, за сваки случај, наручила и прасе да се мало омрсимо. Тамо је све фантастично. Парадајз је велики и сладак као шећер. Иначе нисам неки љубитељ ни парадајза ни сира, али тамо их једем са великим уживањем. После тога ћу бити у викендици у Винчи. Тамо су мој брат и снаја, која ме заиста чува и пази. Она је једна велика жена, права човечина. Поготово док сам била болесна, долазила је чак и да ме купа. Уз њу је била и моја најстарија унука Ксенија. Ето, то су планови. Видећемо колико ћу моћи да издржим. Сада ми је најважније да почнем лепо да једем и да повратим снагу. Док сам била буцка, била сам здрава, нисам ни грип добијала - мишљења је она.

Уз договор да се ускоро поново сретнемо на неком новом пројекту, разговор смо завршили у ведром расположењу и са истом жељом коју Љиљана Стјепановић носи кроз цео живот, да здравље, породица и љубав увек буду на првом месту.

(Блиц)

БОНУС ВИДЕО: