"Породица ми је била угрожена": Напустио БГ, отишао на село

На први поглед, Бранко Јанковић живи два потпуно различита живота. Један је пред камерама и на позоришној сцени, где публику годинама осваја аутентичним и упечатљивим улогама. Други је далеко од рефлектора, у селу Гуњаци, међу пашњацима, стадом и производњом млека и сирева.

Управо та несвакидашња комбинација уметника и домаћина чини га једним од најзанимљивијих глумаца своје генерације. На 33. Европски филмски фестивал Палић глумац је, непосредно пред премијеру филма "Чувар икона Светог Ђорђа" Јелене Бајић Јочић, говорио о улози која га је привукла, породици, животу између села и Београда, али и о томе зашто верује да су култура и уметност "предсобље божанства", док је природа место на којем човек најлакше сачува слободу.

Фото: Antonio Ahel/ATAImages

 

- У филму "Чувар икона Светог Ђорђа" не играм велику, али играм значајну улогу у односу на оно што ме је заправо инспирисало да прихватим овај пројекат. Мој лик је полицајац, државни службеник, који несвесно прима плату и седи на свом радном месту, не знајући какве су стварне околности и какве опасности прете том несрећном народу и целом том крају. Управо ми је то било занимљиво да кроз њега покажемо колико је велики проблем када су друштво и регионалне институције у некој врсти полусвести, одвојени од онога што је заиста велики проблем и права опасност. Мој лик, полицајац Владан, уз инспекторку делује као човек који живи у потпуно другим околностима у односу на оно што се заиста дешава главном јунаку и целој тој средини на планини - прича за “Блиц” Бранко Јанковић.

На питање да ли први пут у каријери игра полицајца, одговара: - Не могу сада да се сетим. Искрено, не размишљам много о томе која је униформа у питању. Мене занима унутрашњи садржај тог човека. На крају крајева, као и у овом случају, важнија ми је позиција тог човека и његов карактер него сама професија. Овде је реч о човеку који својим понашањем чини један несвестан грех.

Сматра да таквих људи има јако пуно око нас.

- Има их баш много. Само не знам да ли у неком тренутку дође тај степен свести. Волео бих да дође. Жао ми је што се тај степен несвести, грешке и греха код таквих људи, нажалост, често преноси на породицу, на децу, па, не дај Боже, и кроз болести или друге несреће. Онда се питају:”Боже, шта сам скривио?”, а ја се питам где су били целог живота и зашто нису водили рачуна о томе шта раде, како се понашају и имају ли уопште савест о својим поступцима. Нажалост, о томе човек често ни не размишља.

Увек волим да унесем мало комичности

Иако га публика најчешће везује за комедију, Јанковић сматра да га управо животност ликова највише привлачи.

- Можда је то неки жар који имам када играм. Генерално волим живописност, врцавост и тај неки дамар. Зашто би људи данас, када су теме ионако све мрачније, бирали још већу таму? Волим да унесем мало комичности. Заправо, више бих рекао да је то једна врста живописности и помало кловновског израза. Мислим да у брзини времена у којем живимо људи често немају довољно пажње да нешто доживе на слојевитији начин. Ако постоји мало хумора, он их задржи, а онда можда лакше прихвате и оно што је суштински важно. Као што то ради кловн.

О животу на селу

Осим глуме, Јанковић се успешно бави и производњом млека и млечних производа, о чему говори са једнаком страшћу.

- Знате како, ми смо мали простор и веома турбулентна територија, мислим на цео Балкан, да би држава могла озбиљно да се бави културом. Стално смо на ветрометини. Када сам схватио колико егзистенција може да буде неизвесна, не само моја него пре свега моје породице, окренуо сам се једном аскетском животу ван бранше. Истовремено сам упловио у природу и у једно другачије стваралаштво. Пронашао сам садржаје који директно утичу на квалитет мог живота, а притом никоме не сметам. Нисам из тог сталежа, нити је моја породица, па је можда људима занимљиво што сам и овде и тамо, што сам у глуми, али и у производњи хране.

Фото: Mateja Stanisavljevic/ATAImages

 

Глумац додаје да се та прича развила много озбиљније него што је у почетку очекивао.

- То сада прераста у једну озбиљну причу, али ми, с друге стране, даје слободу и независност да бирам улоге које заиста желим да играм. 

Упитан да ли је теже бавити се глумом или производњом млека и млечних производа, одговара:

- Култура и уметност су предсобље божанства. Огледало једног народа пре свега видим у култури, а самим тим и у уметности. Зато се трудим да, колико могу, као уметник дам свој допринос овом друштву. А зашто се, уз то, не бисмо и здраво хранили?

Аутомобил му је практично канцеларија

Говорећи о животу ван Београда, Бранко истиче да му је породица одувек била ослонац.

- Живим у селу Гуњаци, тамо ми је породица. Истина, често сам у Београду јер су ми тамо малопродајни објекти, па сам стално на релацији село–град. Аутомобил ми је практично канцеларија.

На питање колико је тешко ускладити два посла и породицу, одговара да није увек једноставно, али да су му приоритети јасни.

- Породица ми је увек на првом месту. То је данас најугроженија институција. Погледајте број развода, морталитет, чињеницу да нас је као народа све мање. Некада ми јесте тешко, некада није. Највише ми буде жао када помислим да ми време пролази донкихотовски, узалуд, и да бисмо као друштво могли да будемо много ефикаснији. Онда се запитам: ”Боже, где ми прође дан?” Али можда су то само тренуци умора, па све изгледа теже него што заиста јесте - сматра уметник.

Када би морао да бира између глуме и посла који му обезбеђује егзистенцију, каже да му је стваралаштво ипак највећа вредност.

- Опет ћу поновити, најважнији су садржај, промишљеност и квалитет. На првом месту ми је стваралаштво. Могао бих чак да кажем да бих на прво место ставио културни израз, културу, етику и естетику, а да све оно што радим финансијски подржава управо то. Када бих морао да бирам, покушао бих да спојим те две ствари, да култура буде узрок, али и последица мог рада.

Говорећи о породици, посебно истиче колико му значе супруга Наташа и троје деце.

- Заиста ми деца доста помажу. Наравно, ту је и супруга, без ње ништа не би било могуће. Али када говоримо о деци, морам да кажем да су велики проблем телефони, андроид уређаји и та залуђеност екранима која им потпуно заокупља пажњу. Искрено, не знам шта ће бити. То су генерације какве наша цивилизација до сада није имала. Никада није постојала толика дигитализација да бисмо могли да направимо озбиљно поређење са неким ранијим временима.

Фото: Mateja Stanisavljevic/ATAImages

 

Од малих ногу сам радио на селу

Присетивши се сопственог детињства, каже да је одрастао у потпуно другачијим околностима.

- Ја сам био човек који је пешке ишао у школу. Прву пицу сам пробао тек у првом разреду средње школе, а први пут отишао на море на другој години Академије. Одрастао сам у другачијем социјалном миљеу. Од малих ногу смо радили на селу, брали воће, помагали око домаћинства. Ја сам се играо са јагањцима, пилићима и другим домаћим животињама. То су били наши љубимци и део свакодневице. Није било дангубљења. Зато данас заиста не знам у ком правцу иде људска личност под утицајем вештачке интелигенције, огромне количине садржаја и те својеврсне летаргије која се полако увлачи у свакодневни живот.

На питање да ли се плаши да би људи једног дана могли да постану роботи, одговара да га више брине губитак људске аутентичности него сама технологија.

- Плашим се за квалитет људске личности, за садржај, за израз, па чак и за уметност. Плашим се да не изгубимо аутентичност и способност да као људи непосредно доживљавамо свет око себе. С друге стране, у пословном свету вештачка интелигенција ће много помоћи. Убрзаће проток информација, обраду података, развој нових производа и отварање нових тржишта. То потпуно подржавам. Алгоритми могу да допринесу ефикасности и квалитету рада. Али када је реч о човеку, његовом унутрашњем свету и његовом стваралаштву, ту заиста не знам куда све ово води.

На подсећање да су некада филмови попут „Терминатора“ или Орвелова визија будућности деловали као научна фантастика, Јанковић каже:

- Да, некада смо мислили да је то немогуће. Говорили смо да нема шансе да нас неко прати или да ће технологија толико ући у наше животе. А данас видимо да је стварност у неким сегментима чак и страшнија од онога што смо замишљали. Оно што човек може да замисли често постане оствариво. Надам се само да будућност неће личити на те филмове, са толиким сукобима и разарањима, већ да ће се борба водити за квалитет живота и за очување човека - сматра он.

Бранко открива да га ускоро очекује нови филмски пројекат.

- Имам неколико снимајућих дана на филму “Чуружанка” у режији Емира Кустурице. Снимање почиње у августу и томе се тренутно посвећујем.

Када је реч о позоришту, каже да тренутно нема нових ангажмана.

- Играм представу “Осама – Касаба у Њујорку” у Звездара театру и то је једина представа коју играм са пуним задовољством и од срца. Искрено, тренутно немам ни времена да проведем месец или два у позоришту радећи на новој представи. Овако одржавам глумачку кондицију.

Уз осмех закључује разговор да највећи део дана проводи на путу, непрестано балансирајући између глумачког позива, породичног живота и обавеза које га чекају на имању.

(Блиц)

БОНУС ВИДЕО: