"Нећеш ми на сахрану" Ведрана сина оставила без наследства

Ведрана Рудан у једној колумни од пре пет месеци писала је о сину Славену. 

Она је тада навела да свог сина не жели на сахрани. 

- Након дуге и тешке…', колико сте само пута прочитали ову реченицу и наставили даље др**ти по мобилном... Уместо да застанете! Из поштовања према оној сиротици или сиротану. Након дуге и тешке... Океј тешке. Али који је то ку**ц дуге. Ја сам сад већ толико дуго дуга да и не знам који рак имам. У Загребу су ми рекли, три месеца. Је***а. То је податак. Тако треба разговарати с болесницима. У три месеца се можеш организовати, опустити, схватити да ће умрети и сви око тебе, одлучити ко ће ти доћи на сахрану...

Фото: АТА имагес/Зорана Мандић

'Три месеца' је и утеха. Даје ти времена да анализираш шта си све криво направио, кога си требао послати у ку**ц, срећом, још имаш времена. Једна сам од ретких која у животу није грешила. Дапаче, увек сам претеривала у пристојности и емпатији. Имала сам пријатељицу, боже, колико 'пијатељица' имамо ми жене. Док ми нису рекли дијагнозу ћутала сам. Из мене је провалило једног јутра, десетак дана после операције. Лежала сам на каучу попут транширане краве, кад, ево ње.

'Не би веровала. Била сам с Никицом у Лидлу. Мала је била у колицима. Пришао нам је неки господин и рекао ми - шињорина, данас цуре рађају док су још девојчице.' Смејала се хистерично показујући ми два нова имплантанта. 'Како си?' Је**те! Нећеш ми на сахрану! Нећеш! Имаш шездесет и четири године, а у Лидлу због тебе сви ку****и стоје на готовс.

Фото: АТА имагес/А. Ахел

Је***е! Читав те живот знам. Педесет ми година причаш ловачке приче, а ја добра попут хлеба и наивна као часна у ноћи кад је постала нечасна… а, не, не, не. Нећеш на мој погреб гадуро на прагу осамдесете. 'Имате још три месеца…' 'Мама', рекао ми је син, 'како ћемо подићи троје деце? Свет је полудео. Сестра нема деце, имају стан, нема никакве потребе да добије ни комад куће…' Подивљала сам. 'Зашто имаш троје деце? Ко ти их је увалио? Она је моје дете, ту је и тата. Кућа јесте моја старина али твој отац и ја у њу заједно улажемо већ четрдесет година…'

Није успио сакрити типични, подругљиви осмех. Знате већ, будало стара, једина си у граду која не знаш. Одлучила сам. Нећеш добити ни комадић куће, а нећеш ми доћи на сахрану ни ти ни њено троје деце. Нека им кућу остави отац.

Онај ме осмех је***о узнемирио. Што то мој син зна што ја ни у давно прошла три месеца нисам успела сазнати? Кад сам једне од бесаних ноћи, све су ми бесане, чула мужевљев трећи хрк који би слону прекинуо оргазам укључила сам његов мобител".

БОНУС ВИДЕО: