Ове 3 речи многи изговарају у молитви: Могу бити знак сумње

Моле за здравље, мир, љубав, породицу, опрост, посао или решење проблема који им се чини нерешивим. Ипак, постоји један детаљ о којем се ретко говори: начин на који се молимо и речи које бирамо могу много говорити о нашој вери.

Фото: Depositphotos/dimaberkut

У молитви често користимо изразе који звуче скромно, понизно и побожно. Међутим, према једном духовном тумачењу које се последњих година све чешће дели међу верницима, три речи посебно могу открити да у дубини срца заправо сумњамо у оно за шта се молимо.

То су: "ако", "можда" и "недостојан/недостојна".

Наравно, ниједна од ових речи сама по себи није "забрањена" у молитви. Њихово значење зависи од контекста и намере. Проблем настаје када постану израз страха, сумње, безнађа или осећаја да нисмо довољно вредни да нам Бог одговори.

Прва реч: "ако"

Фото: Депозитфото/herlanzer

Реч "ако" можда је најчешћа међу њима.

- Боже, ако можеш, помози ми.

- Ако је Твоја воља, излечи ме.

- Ако желиш, нека се ово догоди.

На први поглед, овакве реченице делују као израз потпуне преданости Богу. И заиста, „ако“ само по себи није погрешно. Најпознатији пример управо налазимо у молитви Исуса Христа у Гетсиманском врту, када каже: "Оче, ако је могуће, нека ме мимоиђе овај калеж", а затим додаје да буде воља Оца, а не Његова.

Ту "ако" није знак сумње, већ предања.

Проблем настаје када га ми користимо зато што дубоко у себи не верујемо да је нешто заиста могуће.

Када кажемо „Боже, ако можеш да ми помогнеш“, питање није само шта смо изговорили, већ из којег места у себи то говоримо. Да ли се обраћамо Богу са поверењем или већ унапред очекујемо да ће нашу молбу одбити?

У Посланици Јаковљевој управо се говори о молитви која није праћена сумњом. Човек који сумња упоређује се са морским таласом који ветар гони и баца.

Зато се у духовним тумачењима често саветује да молитва не почиње из уверења да је све изгубљено, већ из поверења да нас Бог чује, чак и када одговор не дође онако како смо га замислили.

Друга реч: "можда"

Фото: Депозитфото/Kzenon

Још суптилнија је реч "можда".

- Можда ће ми Бог помоћи.

- Можда ће се моја молитва услишити.

- Можда ми је опроштено.

- Можда ће се ствари коначно променити.

Ова реч често звучи као скромност. Међутим, она може бити и одраз дубоке несигурности.

Када се молимо са „можда“, као да унапред остављамо отворена врата могућности да нас Бог неће чути, да нам неће опростити или да се оно за шта се молимо никада неће остварити.

Хришћанска вера, међутим, почива управо на поверењу. У Јеванђељу по Марку Исус говори о вери и могућности, поручујући да је ономе који верује све могуће.

То не значи да ће се свака наша жеља остварити управо онако како смо замислили. Молитва није магична формула којом човек добија све што пожели. Она је однос са Богом.

Зато је велика разлика између:

- Боже, можда ћеш ми помоћи

и

- Боже, верујем да ме чујеш и да ћеш ме водити кроз ово.

У другој реченици нема захтева да се ствари морају одвијати према нашем плану. Постоји нешто важније - поверење.

Трећа реч: "недостојан/недостојна"

Ова реч можда је најосетљивија.

Колико пута сте чули или сами изговорили:

- Господе, ја сам недостојан.

- Нисам довољно добар да ми Бог опрости.

- Не заслужујем да ми се догоди нешто лепо.

- Ко сам ја да тражим било шта од Бога?

На први поглед, овакве речи делују као врхунац понизности. Али постоји велика разлика између понизности и самоосуђивања.

Понизност значи признати да нисмо савршени и да нам је потребна Божја помоћ. Самоосуђивање значи поверовати да смо толико лоши да за нас више нема опроста, љубави или милости.

А управо ту хришћанско учење прави велику разлику.

У Посланици Римљанима стоји да нема осуде онима који су у Христу Исусу. Хришћанска порука није да човек никада није погрешио, већ да његова грешка није последња реч о његовом животу.

Зато скрушено срце није исто што и човек који себе непрестано понижава.

Можемо признати грешку, покајати се и тражити опрост, а да истовремено верујемо да нам је опрост заиста могућ.

Јер ако стално понављамо „недостојан сам“ у смислу „за мене нема милости“, онда се удаљавамо управо од онога што хришћанска вера ставља у средиште - од Божје милости и Христове жртве.

Молитва није тест савршених речи

Ипак, важно је нагласити: није реч о томе да ће Бог одбити молитву само зато што смо изговорили "ако", "можда" или "недостојан".

Молитва није формула.

Бог не мери вредност молитве бројем „исправних“ речи. Човек може изговорити савршено обликовану молитву, а да му је срце пуно страха, док неко други може само тихо рећи: „Боже, помози ми“, и изговорити то са огромним поверењем.

Управо зато је много важније шта стоји иза речи.

Библијска прича о пророку Данилу често се наводи као пример да одговор на молитву не мора увек доћи одмах. У десетом поглављу Књиге пророка Данила описује се како је његова молитва била услишена, али је одговор стигао након 21 дана.

За вернике је ова прича подсетник да тишина не мора да значи да молитва није чута.

Понекад одговор није "не".

Понекад је одговор "чекај".

А понекад је одговор потпуно другачији од онога што смо тражили.

Молити као дете, а не као роб

Један од најлепших библијских описа односа човека и Бога налази се у Посланици Римљанима, где се говори о "духу посињења" и могућности да Бога називамо "Ава, Оче".

Та слика мења начин на који посматрамо молитву.

Дете не долази родитељу зато што је савршено. Долази зато што верује да може да му се обрати.

Исто тако, вера не подразумева да морамо прво постати савршени да бисмо се помолили. Напротив, човек се Богу обраћа управо онда када је слаб, уплашен, изгубљен или када више не зна шта да ради.

Зато следећи пут када клекнете да се помолите, можда није најважније да пазите да ли сте изговорили неку од ове три речи.

Много је важније да се запитате:

Да ли се молим из страха или из вере?

Да ли већ унапред верујем да моја молитва нема смисла?

Да ли мислим да нисам довољно вредан да ме Бог чује?

Или верујем да могу да му кажем све, чак и оно најтеже, и да ће ме чути?

Јер права снага молитве можда није у савршеној реченици, већ у односу који та реченица открива.

Не морате Богу прилазити као неко ко мора да заслужи право да буде саслушан. Можете му прићи са понизношћу, али и са поверењем.

Не као роб који се плаши да тражи, већ као дете које зна коме се обраћа.

(Ona.rs)

БОНУС ВИДЕО