Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Турска је успела да оствари доминантан уплив унутар сиријског режима након пада Башара ел Асада почетком децембра 2024. године, а уз то већ дуги низ година остварује добре односе са либијском владом у Триполију, са којом је 2019. године склопљен уговор о војној сарадњи и разграничењу поморских зона у Средоземном мору који је против интереса Грчке и Кипра.
Фото: Pixel-Shot, Pixel-shot/Alamy/Profimedia
Уз то, турска војска поседује базе у Сомалији (Могадиш), Катару (Доха), Либији (три базе), северном делу Кипра, а од доласка Хајата Тахрира ел Шама на власт у Сирији склопљен је уговор према ком би три базе на простору ове државе прешле у турске руке. Треба нагласити да у бази Султан Мурат на Косову, у поморској бази Паша Лиман код Валоне у Албанији, као и у северном делу Ирака, турска војска има право присуства.
Оваква политика није могла остати без реакције осталих држава у том региону чији се интереси косе са званичном Анкаром. Многи стручњаци дефинишу ту спољнополитичку експанзију као „неоосманизам“ (потребу јачања турског утицаја на свим просторима где је некада владала Османлијска империја), док се последње време власти из Анкаре све више испољавају идеје „пантурскизма“ (стварања једне велике државе туркијских народа).
Зато су Кипар, Грчка и Израел средином децембра 2025. године склопили споразум о војној сарадњи који је уперен директно против деловања Анкаре у региону. У том контексту, у последњих месец дана нарочито расте нетрпељивост између Атине и Тел Авива, са једне стране, и Анкаре, са друге стране, толико да је све евидентнија ескалација између сукобљених табора у будућности.
Прочитајте још
Нове варнице у односима
Турски потпредседник Џевдет Јилмаз је 24. августа на затварању фестивала „Плава домовина“ (Истоимени назив стратегије за очување турског суверенитета у Егеијском, Црном и Средоземном мору) изјавио како је „заштита поморских интереса Турске, позната под називом „Плава домовина“, постала стратешки интерес земље“, обзиром на раст нетрпељивости у региону.
Оно што може да брине заинтересоване кругове, јесте упозорење Јилмаза да ће његова земља заштитити „свој суверенитет и права у Плавој домовини без оклевања“.
У том циљу, Турска је 17. августа представила два „морска национална парка“, један североисточно од Родоса, у близини Анталије и острва Кастелорицо, а други западно од Имброса и Тенедоса, острва у Егеју која “чувају“ улазак у Мраморно море.
Грчка страна је реаговала објашњавајући да морски паркови морају да се налазе у оквиру турских територијалних вода, што у овде није случај јер одсецају море између Лимноса и Самотракија у Егеју, односно Кастелорица и Родоса у Средоземном мору. Из свега наведеног намеће се интенција Анкаре да стави грчку страну „пред свршен чин“.
Ове чињенице се само надовезују на објаву турског министра одбране Јашара Гулера који је 10. августа објавио, путем писма које је доставио једном посланику у Парламенту, да спроводи припреме „за сценарије који се крећу од кризе и повећаних тензија до отвореног рата“. У том циљу неопходно је искористити не само војне капацитете, већ и друге ресурсе којим располаже турска држава.
Тај документ говори да војне и политичке власти у Анкари пажљиво посматрају јачање војног партнерства између Израела и Грчке. Поједини аналитичари објаву писма виде као одговор на гомилање грчких снага по острвима у Егеју, те на повећану војну размену између Атине и Тел Авива, нарочито око куповине три израелска ПВО система (Давидова праћка, Барак МX и Спајдер) који треба да допуне грчки програм развоја слојевите противваздухопловне одбране – тзв. „Ахиловог штита“.
Одговор из Атине
Само дан након Јилмазове објаве о потреби одбране „Плаве домовине“, 25. августа, одговорио је грчки министар спољних послова Јоргос Герапетритис оштрим упозорењем, наглашавајући да „сваки покушај кршења наших суверених права биће сусретнут свим средствима која су нам на располагању“.
Дипломатским речником то није ништа друго него упозорење да ће се турска намера сусрести са војним одговором Грчке, а Герапетритис је указао како његова држава није више „у стању пасивне дипломатске стагнације“ која припада прошлости. Он је нагласио како ће у случају ескалације грчка војска послати своје фрегате, ловце Ф-16, а од 2028. године ће бити способна да тамо упути авионе Ф-35 који треба да стигну од америчке фирме Лоцкхеед Мартин.
И заиста, Атина је у десетак дана „повећала дипломатску активност“, како је навео Герапетритис. Само дан након израелског удара на базу Абу ла Духур 18. августа, начелник генералштаба грчке војске генерал Димитриос Чупис, отишао је у Израел ради сусрета са његовим колегом на истој функцији, генералом Ејалом Замиром.
Два дана након тога, 21. августа Чупис је слетео на Кипар, где су га примили начелник генералштаба Емануил Теодору и министар одбране Василис Палмас. Може се са сигурношћу претпоставити да је тема разговора била ситуација у региону и евентуални даљи заједнички кораци у случају сукоба.
Ситуација у Сирији и на Кипру
Велика победа Турске у вези јачања њеног утицаја у Сирији, јесте објава 25. августа команданта Сиријских демократских снага (Курда), Мазлума Абдија, да ће се оне интегрисати у јединице регуларне сиријске армије. То значи да ће Израел остати без једног потенцијалног савезника у случају нове ескалације у будућности.
Са друге стране, у грчкој јавности нарочито страхују да ће се модел напада какав је Израел извршио према ваздухопловној бази Абу Ал Духур близу Идлиба, где су требале да се стационирају турске снаге, применити на турске положаје на северном Кипру. Такав развој ситуације распламсао би сукобе у читавом региону, али је оптимистично што иза објављивања извештаја није стајао ни један релевантан извор, већ је реч о претпоставки аутора чланка.
Да ствари не иду само у правцу оружаног сукоба, побринуле су се Уједињене Нације, које су преко генералног секретара Антонија Гутереша радиле на томе да две стране на Кипру седну за преговарачки сто. У том циљу је 26. августа одржан сусрет у кипарској тампон зони, Никоса Христодулидиса, председника Републике Кипар, и Туфана Ерхурмана, лидера северног дела острва.
Уједињене нације су нагласиле да ће се састанци одржавати једном недељно, „и чешће ако околности то захтевају“, све ради тога да би се спровели преговори „о поновном уједињењу“. Овај процес свакако може бити ометен у случају даљег раста регионалних анимозитета у источном делу Медитерана, а какви ће бити резултати преговора показаће време.
БОНУС ВИДЕО
