Амер се обрукао на крштењу у Србији: "Увредио сам их..."

Упознајте Габријела, младића који се пре пет година потпуно сам доселио у Србију. Данас живи у Београду, а каже да му родна Америка готово уопште не недостаје, јер се не осећа као да тамо заиста припада. Уместо тога, један од главних циљева му је да постане прави, истински Србин, на чему вредно ради сваког дана.

Своју причу о томе како је доспео у нашу земљу, као и чиме су га Срби највише "купили" што није могао да добије у Америци, поделио је за камере Јутјуб канала Аттиц Лифе.

Ни сам по себи није типични Американац

Како је Габријел испричао, још као дете је баш волео историју. На поклон је добијао многе југословенске војне предмете, који су га натерали да се запита шта је и где је Југославија. 

Додатно, насупрот многим предрасудама о Србима које су често заступљене међу Американцима, Габријел каже да никада није имао такво мишљење о нашем народу:

"Уопште не мислим да је Србија опасно место. Већина Американаца једноставно има прилично застареле представе о овом простору.

Ја сам наишао на неколико јутјубера, чуо сам њихове приче и помислио: 'Желим да идем тамо'.  И тако сам током пандемије ковида дошао овде потпуно сам и пропутовао свуда унаоколо."

На пут кренуо без икаквог плана

Габријел је за камере испричао и да је на пут у Србију кренуо малтене без икаквог плана или карте, што је за њега био потпуни скок у непознато. Ипак, био је приморан да се снађе, што му је данас осигурало вредне пријатеље:

"Чим сам први пут дошао овде, пожелео сам да се вратим. А онда сам једноставно почео да упознајем људе.

Био сам на славама, био сам на свадбама, био сам у сеоским кућама где се спремао роштиљ. У једном пабу, упознао сам двојицу пријатеља и данас су ми они међу најбољим пријатељима овде."

Што је њему било поштовање, другоме је увреда

Током свог првог боравка у Србији, Габријел је био и гост на једном крштењу. Како прича, потпуно му је био неприродан начин на који се домаћини фотографишу са гостима, па је том приликом успео и да случајно увреди породицу код које је гостовао. 

"Када су имали крштење, фотографисали су целу породицу и све који су дошли. Због мог америчког менталитета, помислио сам да су људи превише близу, и да је то њихов тренутак, и да ћу стајати са стране док се они фотографишу. И тиме сам их увредио."

На крају, домаћини су му стрпљиво објаснили да је то код Срба нормално, и да они заиста желе да и Габријел буде део тог тренутка.

"Срби заиста добро говоре енглески језик"

Како прича, језичка баријера задала му је неке од највећих тешкоћа. Поготово ван Београда, многи нису знали како да му помогну када их је питао за помоћ на енглеском језику, па је морао да се "довија" простим речима на српском које је до тада успевао да запамти. 

Ипак, истиче да Србима знања енглеског језика, генерално, не мањка:

"Срби заиста добро говоре енглески. Мислим да је то делом и због тога што се филмови нису синхронизовали. Културно гледано, утицај Запада и америчких медија је свуда присутан. Али, овде су деца одрастала гледајући филмове који нису били синхронизовани.

Могу и да приђем некоме ко има шездесетак година и да разговарам с њим. Током Југославије, постојале су веома добре школе страних језика. Чак и данашња омладина говори енглески готово као матерњи у неким ситуацијама."

Од мана издваја бирократију и цене

Као одговор на питање да ли постоји нешто што му се у Србији не допада, Габријел је, као из топа, испуцао да је то бирократија. Осим ње, дохватио се теме цена, јер је приметио да маркиране фармерице код нас могу да коштају и до пет пута више него у Америци, иако је у питању идентичан модел и иста марка.

Такође, у Америци је навикао и на већу доступност ствари, што код нас није случај:

"У Америци, навикли смо да нам је све доступно на једном месту. Овде мораш да обилазиш различита места, али си због тога и много више приморан да излазиш међу људе. Када одеш на пијацу, имаш различите тезге на којима ћеш наћи једно мало место за неки водоинсталатерски део, друго за одећу, треће за храну..."

Од Срба је научио да не кружи као киша око Крагујевца

Откад се преселио у Србију, Габријел има осећај да се значајно променио као особа, јер га је околина натерала да постане много самоуверенији:

"Људи су ми говорили: 'Габријеле, мораш да научиш да кажеш шта желиш и шта ти је на уму'. И научио сам да не увијам ствари, већ да будем веома директан некада. Људи овде причају гласно и веома су страствени. Морао сам да научим да не будем онај превише резервисани Американац, већ да се заузмем за себе."

Испочетка је многе ствари доживљавао веома лично и као некултуру, али је стрпљењем и дебелим живцима успео да се навикне на српски степен отворености у комуникацији.

Изненађењима српским обичајима ту није био крај

Поред директности, Габријела је изненадило и плаћање рачуна након попијеног пића у кафићу.

"У Србији се рачун не дели. Мислим, не деле га на начин на који конобар у ресторану раздваја рачун за свакога. Ја то зовем 'пријатељски салдо'. Нико заправо не води рачуна у динар, али ипак треба да имаш неку представу. Ако неко плати твоју кафу или пиво, увек узврати услугу.

Битна је узајамност. Ако идеш код некога кући, а посебно ако је особа старија, увек понеси неки мали поклон. Само буди пристојан и биће све у реду", био је искрен Габријел.

Осим тога, у Америци не знају ни шта је промаја, нити су свесни опасности ако не угасе бојлер док се купају, што су му такође били својеврсни културолошки шокови.

Учењем језика је све ближи и српском пасошу

Како каже, српски језик активно учи већ две године, и труди се да га прича што више може, где год да се нађе. Иако му је и даље тешко да га говори течно, труди се, слуша југословенску музику и гледа домаће филмове, од којих му је омиљени "Подземлје" Емира Кустурице.

Ипак, каже да све то вреди, зарад вишег циља:

"Желим да научим српски. Желим да постанем држављанин Србије, да добијем пасош и да останем овде. И, заправо, не мислим да можеш да се повежеш са људима на неком дубљем нивоу ако не научиш језик. 

Јер, знаш, Београд није Србија. Београд је тај свет у којем се говори енглески. Рецимо, у Земуну сви говоре енглески, али ако одеш мало уз брда, све се мање и мање говори. Тако да, имам осећај да ми много тога из тог живота још увек измиче."

Додао је и да се у Србији никада не осећа као да је сам, док му је у Америци самоћа била чест посетилац:

"Када ми је требала помоћ да пронађем стан, када ми је требала помоћ око селидбе, када ми је требала помоћ око превођења и када сам морао да решавам било какву бирократију, увек сам имао пријатеље који би дошли и заступали ме овде. То ми је променило живот."

(Мондо)

БОНУС ВИДЕО: