"Мене су песницом у груди": Болни детаљи Чкаљиног живота

Од смрти једног од највољенијих домаћих комичара 20. октобра навршавају се 23 године. Преминуо је 2003. у Београду, у 80. години живота, оставивши улоге којима се публика враћа и деценијама касније. РТС

У улици без светла и патоса људи су се окупљали због смеха
Објашњавајући зашто је изабрао комедију, Чкаља се вратио сликама из детињства. Памтио је оскудицу, али и комшије које су на клупама испред кућа проналазиле начин да макар накратко забораве тежину живота.

- Одрастао сам у Крушевцу у Балшићевој улици. То је била најсиромашнија улица у Крушевцу. Ту сам ја живео. Ту није било светла, патоса, није било ничега. То је била тешка сиротиња, која је можда данас јела, сутра неће, а можда ни прекосутра неће. Испред сваке куће је била клупа, на којој смо ми седели и шалили се. Ту се не прича како је дан био тежак, како се мучимо, како је неко тек сад дошао са посла. Не! Само су се шалили. Тим људима је било потребно смеха, мало радости да забораве муку - рекао је глумац.

Из те улице понео је одлуку којој се враћао и када је већ био познат широм земље. Говорећи о разлици између признања публике и процена критичара, присетио се текста човека који је годинама пратио његов рад.

Фото: Фејсбук принтскрин/Miodrag Petrović Čkalja

- Кренуо сан на свој пут са само једном жељом, да људима уопште, не само у Балшићевој улици, него свим људима у овој земљи пружим мало радости. Мене уопште не интересује приче које круже. Пре неки дан сам прочитао текст мог пријатеља, који је све моје представе погледао и зна да сам уметник. Рекао је: „Док нисам погледао ову представу мислио сам да је Чкаља забављач, а он је у ствари велики глумац“ - рекао је Чкаља и додао:

- То су тако смешне ствари. То што сам ја доживљавао критике на рачун моје глуме. Нисам имао тако лоше критике у позоришту. Имао сам у једном периоду мог живота кад сам морао да играм неке представе, јер су биле комерцијалне. Позориште је тада било пуно. Рекли су ми: „Знаш шта Чкаља? То мора да се игра, јер ти распродаш представу“. Био је тај период кад сам ја морао да играм те комерцијалне представе. Били су људи који у позоришту нису могли ништа да ураде, а онда су дошли на филм и све је заборављено.

"Ја нисам имао педигре“

Пут од Крушевца до београдских сцена описивао је без улепшавања. Сматрао је да је морао да се избори за простор који су други лакше добијали, а највеће охрабрење налазио је у писмима гледалаца.

- Кад сам дошао из Крушевца, ја нисам имао педигре. Глумци из Београда су гурани шаком у леђа, а мене су песницом у груди. У томе је разлика. Ја сам се зарекао да ћу имати свој пут. Добијао сам на стотине писама од људи где ми се захваљују на смеху. За мене нема боље критике од тога, нема тог критичара који може да ми каже другачије. Ја сам схватио да ја то могу да радим. Зашто да се мучим по неким драмама и да се вуцарам по позориштима ако могу да радим свој посао пуном снагом - рекао је Чкаља.

Иза лакоће са којом је засмејавао публику, према његовим речима, стајала је строга радна дисциплина. На представе је долазио спреман, али је у самом извођењу тражио простор да улогу сваки пут оживи.

Фото: Јутјуб принтскрин/РТБ

- Никада у позоришту ме инспицијент није позвао на сцену. Увек сам сам долазио сам и пипнем га по рамену да види да сам ту. Увек сам био на месту. Стравично сам професионално урадио све своје послове. Ниједну представу у позоришту нисам играо исто. Из једног простог разлога, јер је стравично досадно. Замислите играте 450 пута исто „Заједнички стан“, то је катастрофа.

Зашто је одбио да промени глумачки пут

Чкаља је говорио и о прилици да пређе у Југословенско драмско позориште. Понуда га је навела да се запита шта заправо жели од свог посла и да ли би променом правца остао веран одлуци коју је донео на почетку каријере.

- Нема веће награде него кад изађете на сцену и чујете смех. Никада нисам на сцену нисам изашао да нисам погледао у патос, на сцени на којој још нисам рекао реч. За сваку представу. Зашто? Поздравља ме публика, која је дошла ту да ужива. Могао сам да променим позориште, звали су ме у Југословенско драмско позориште. Дали су ми текст. Сам са собом сам морао да рашчистим. Чкаља хоћеш ли ти да радиш оно што си обећао себи и Богу или хоћеш да се под старе дане, мада нисам био нешто стар, имао сам 45 година, да се мењаш. Па да идеш у драмске глумце да би те неко хвалио - објаснио је.

"Чкаља је хтео да буде радост овог народа“

Разлику између комедије и драме објашњавао је кроз однос са публиком. За њега је комичар морао да држи пажњу целе сале, без предаха у којем би гледалац изгубио интересовање.

- Играо сам у Ацином комаду „Крмећи кас“. То није комедија, то је драма. Са лакоћом. Комичару је лако да игра у драмским представама, јер има паузе, које може и сам да измисли јер тако оставља јачи утисак. У комедији нема тога. Морате да држите целу салу, ако само један погледа у сат, ви сте испустили целу салу. Никада нисам хтео ово да кажем. Да ли је Чкаља забављач или не. Чкаља је хтео да буде радост овог народа. Нешто по чему ће народ да памти те глумце – истакао је у поменутој емисији.

Улоге које су остале уз генерације гледалаца

Рођен 1. априла 1924. године у Крушевцу, Чкаља је популарност градио кроз радио, позориште, телевизију и филм. Године 1946. постао је члан Драмског студија Радио Београда, а важан део његовог рада била је хумористичка емисија „Весело вече“. 

Уследиле су телевизијске улоге у остварењима „Сервисна станица“, „Љубав на сеоски начин“, „Камионџије“ и „Врућ ветар“, које су га учиниле једним од најпрепознатљивијих глумаца свог времена. Његов израз лица, покрет и начин изговарања реплика постали су део сећања генерација које су одрастале уз домаћи телевизијски програм.

У Балшићевој улици у Крушевцу, испред његове куће, 2005. године подигнут му је споменик. Од новембра 2006. његово име носи и некадашња Улица Миланка Кушића на београдској Звездари - трајни подсетници на глумца који је свој позив најједноставније објаснио жељом да људима пружи радост.

(Курир)

БОНУС ВИДЕО: