Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Да ли је лице жене која већ деценијама дочекује бродове у њујоршкој луци заиста инспирисано мајком њеног творца? Зашто статуа није одувек била зелена и због чега посетиоци више не могу да уђу у њену бакљу?
На данашњи дан, 28. октобра 1886. године, амерички председник Гровер Кливленд свечано је открио овај монументални споменик, поклон Француске Сједињеним Америчким Државама. Вајар Фредерик Огист Бартолди осмислио је статуу као симбол слободе, а током времена она је постала много више од уметничког дела.
Фото: KEVIN ELSBY/Alamy/Profimedia
Чије лице има Кип слободе?
Једна од најзанимљивијих прича везаних за овај споменик односи се на лице жене која држи бакљу високо изнад њујоршке луке. Према подацима америчке Службе националних паркова, верује се да је Бартолди као модел за њено лице користио своју мајку. Ипак, оно што је сигурно јесте да статуа не представља конкретну историјску жену, већ персонификацију слободе. Њен дизајн ослања се на античке представе богиње слободе, а њен званични назив на француском језику гласи "La Liberté éclairant le monde", односно „Слобода која обасјава свет“.
Управо је бакља један од најважнијих симбола споменика. Она представља просветљење и пут ка слободи, док плоча у њеној левој руци носи датум усвајања америчке Декларације независности, 4. јул 1776. године, исписан римским бројевима. На њеној глави налази се круна са седам зрака, које симболизују ореол и често се тумаче као представа слободе која обасјава седам континената и седам мора.
Статуа слободе некада није била зелена
Данас је тешко да се овај споменик замисли у некој другој боји, али када је завршен 1886. године, био је препознатљиве бакарне, односно црвенкастосмеђе нијансе. Разлог је једноставан: спољашњост статуе направљена је од танких бакарних плоча. Под утицајем ваздуха, влаге и других фактора из окружења, бакар је током година оксидирао и добио карактеристичну зелену патину.
Прочитајте још
Тај процес није се догодио преко ноћи. Било је потребно приближно 30 година да статуа развије препознатљив зелени слој. Занимљиво је да та промена није само естетска. Патина представља заштитни слој који помаже у очувању бакра од даљег пропадања. Другим речима, боја по којој данас препознајемо Статуу слободе резултат је природног хемијског процеса, а не првобитне замисли њеног творца.
Зашто је бакља затворена за посетиоце?
Један од најпознатијих делова споменика, бакља коју статуа држи у подигнутој десној руци, деценијама је недоступан туристима. Приступ бакљи затворен је након експлозије на подручју Блек Тома, у близини Њујорка, 30. јула 1916. године. Експлозија се догодила током Првог светског рата, а изазвали су је немачки саботери који су напали складишта муниције и другог ратног материјала. Удар је оштетио и статуу, због чега је приступ бакљи касније трајно обустављен.
Многи посетиоци мешају успон до круне са приступом бакљи, али то су две различите ствари. До круне може да се стигне уз посебну улазницу и пењање степеницама, док је бакља затворена за јавност. Постоји још један занимљив детаљ: бакља коју статуа данас држи није оригинална. Током велике рестаурације, стара бакља замењена је новом, која је постављена 1985. године. Њен пламен прекривен је 24-каратним златом, због чега се пресијава на дневној светлости. Оригинална бакља сачувана је и данас може да се види у музеју посвећеном Статуи слободе.
Како је Статуа слободе стигла из Француске у Америку?
Статуа слободе није изграђена на месту на којем се данас налази. Њена израда обављена је у Француској, а затим је растављена и бродом превезена преко Атлантика. У Њујорк је стигла 1885. године у 350 делова, спакованих у сандуке. За њен транспорт коришћен је француски брод „Изер“, а након доласка на америчко тло почело је поновно састављање споменика.
Радови су завршени за неколико месеци, а статуа је постављена на масивно постоље на острву које се данас зове Либерти Ајленд. За конструкцију је био задужен и инжењер Александар Гистав Ајфел, познат као творац Ајфелове куле у Паризу. Његов задатак био је да осмисли унутрашњу металну конструкцију која ће подржавати бакарни омотач статуе.
Поклон је представљао знак пријатељства између Француске и Сједињених Америчких Држава, које су биле савезнице током Америчке револуције.
Симбол наде за милионе имиграната
Временом је Статуа слободе добила посебно значење за људе који су у Америку долазили у потрази за бољим животом. Недалеко од острва на којем се налази статуа смештено је острво Елис, на којем је од 1892. до 1954. године функционисала главна имиграциона станица. Кроз њу је прошло приближно 12 милиона имиграната који су долазили у Сједињене Америчке Државе.
За многе од њих, поглед на статуу значио је да се путовање преко океана приближава крају и да почиње ново поглавље живота. Ипак, долазак није увек значио и сигуран пријем у земљу, јер су путници морали да прођу имиграционе провере.
Статуа је тако постала симбол наде, слободе и могућности за нови почетак. Њено значење додатно је учвршћено песмом „Нови Колос“, коју је написала америчка песникиња Ема Лазарус. Стихови из ове песме урезани су на плочи у постољу статуе и повезали су је са идејом прихватања људи који траже уточиште и бољу будућност.
БОНУС ВИДЕО
