Dodaj Nportal kao svoj Google izvor
Данас се дела Иве Андрића и Меше Селимовића читају широм региона, њихови романи део су школске лектире, а њихова имена остала су уписана у историју књижевности. Ипак, иза великих књижевних дела крили су се животи који нису били посвећени само писању. Иво Андрић и Меша Селимовић годинама су радили различите послове, а књижевност је била само један део њиховог професионалног пута.
Од дипломатске службе до Нобелове награде
Иво Андрић, један од најзначајнијих писаца југословенске књижевности, већи део живота провео је радећи у државној служби. Након студија и првих књижевних радова, 1919. године дошао је у Београд, где је најпре радио у Министарству вера, а потом је започео дипломатску каријеру.
Службовао је у више европских градова, а његова каријера достигла је врхунац пред почетак Другог светског рата, када је био посланик и опуномоћени министар Краљевине Југославије у Берлину. У дипломатској служби остао је до 1941. године, када се вратио у Београд.
Фото: Mondadori Portfolio / Sipa USA / Profimedia
Током Другог светског рата повукао се из јавног живота и посветио писању. Управо у том периоду настала су нека од његових најпознатијих дела, међу којима су романи "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника" и "Госпођица", објављени 1945. године.
Прочитајте још
Његов књижевни успех наставио је да расте и у послератном периоду, када су његова дела почела да се објављују и преводе у све већем броју земаља.
Према писању медија, Матица српска објавила је "Проклету авлију" 1954. године, а Андрић је за њега добио ауторски хонорар од 25.000 тадашњих динара по ауторском табаку.
Највеће међународно признање стигло је 1961. године, када је Андрић добио Нобелову награду за књижевност. Новчани део награде износио је 250.232 шведских круна, што би данас износило 2,62 милиона динара, а писац је целокупну суму поклонио за унапређење библиотечког фонда Босне и Херцеговине. Према подацима из књиге Жанете Ђукић Перишић "Писац и прича: стваралачка биографија Иве Андрића", новац је донирао у две уплате, 1962. и 1965. године.
KEYSTONE Pictures USA / Zuma Press / Profimedia
Интересовање за његова дела додатно је порасло након доделе награде. Његови романи и приповетке превођени су на бројне језике, а 1963. године објављена су и прва сабрана дела у десет томова, у издању удружених издавача из Југославије.
Меша Селимовић: Радио као професор, а потом обављао бројне функције у култури
За разлику од Андрића, чији је професионални пут дуго био везан за дипломатију, Меша Селимовић највећи део каријере провео је у образовању и културним установама.
Рођен је 1910. године у Тузли, а након завршетка гимназије уписао је Филозофски факултет у Београду, где је дипломирао 1934. године. Већ наредне године почео је да ради као професор у Тузли, где је остао до почетка Другог светског рата.
Након рата наставио је професионални рад у Сарајеву. Био је професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, уметнички директор филмског предузећа Босна-филм, директор Драме Народног позоришта, а радио је и као уредник у издавачком предузећу Свјетлост.
Фото: Википедија
Његов професионални пут, међутим, није увек био стабилан. У разговору са Јевтом Миловићем, вођеном 1971. године, Селимовић је говорио о периоду након што му је на Филозофском факултету у Сарајеву отказано поверење. Како је испричао, четири године био је без запослења и обављао различите послове како би прехранио породицу. Године 1957. постао је хонорарни драматург Народног позоришта.
Поред послова у просвети и култури, Селимовић је градио књижевну каријеру. Његов роман "Дервиш и смрт", објављен 1966. године, постао је једно од најпознатијих дела југословенске књижевности. Уследила су бројна издања у земљи и иностранству, а међу његовим значајним делима је и роман "Тврђава", објављен 1970. године.
Колико су писци у то време могли да зараде од својих дела, Селимовић је објашњавао и у јавним иступима. У тексту објављеном у "Књижевним новинама" у марту 1965. године пренета је његова изјава из часописа "Одјек", у којој је навео да би плодан писац који није међу малобројним најуспешнијим ауторима, а објави једну књигу сваке три године, могао да оствари ауторски доходак од око 6.000 динара месечно.
Колико су се хонорари разликовали од аутора до аутора показује и податак из "Књижевних новина" из априла 1965. године. Тада је објављена оријентациона скала Југословенске ауторске агенције, према којој су предложени хонорари за прозу, критику и есејистику износили од 30.000 до 60.000 динара по ауторском табаку.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Занимљив је и детаљ из Селимовићевог разговора са Јевтом Миловићем. Писац је испричао да је у уговор са издавачем тражио да се унесе клаузула према којој би, у случају кашњења рукописа, плаћао пенал од 5.000 динара за сваки дан закашњења. Како је објаснио, желео је на тај начин да себе натера да заврши дело. Тај износ није био његов хонорар, већ уговорна казна коју је сам предложио.
Селимовић је од 1971. године живео у Београду, где је преминуо 1982. године, а његова дела наставила су да се објављују и након његове смрти.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
