На суровим обронцима Старе планине, дуж деонице која спаја села Темска и Топли До, стоји мост о којој становници пиротског краја деценијама причају са нелагодом. У питању је Мртвачки мост, ушушкан у дубоком канјону реке Темштице, који важи за једну од најјезивијих тачака у читавој Србији. Упркос томе што је прилазна стаза уређена, путници намерници и излетници ово место махом избегавају, док међу мештанима влада непоколебљиво правило да се по паду мрака на њега не крочи, јер предања о чудним појавама не јењавају.
Сабласне прилике у шуми и крици из клисуре
Малобројни истраживачи природе и планинари који су се одважили да заноће надомак овог прелаза сведочили су о призорима који се дуго памте. Данас се чак и прекаљени кампери устручавају да разапну шаторе поред реке, а појединци су наводили да су под окриљем ноћи опажали тајанствене сенке како бешумно клизе између дрвећа.
Како причају житељи околних села и посетиоци, са дубљом ноћи из клисуре почињу да допиру звуци којима нико не успева да одреди извор. Сведоци их пореде са леденом виком, запомагањем и тихим шапутањем које долази из правца речних вирова и стрмих стена. Најстарији становници чувају веровање да у тим сатима "вриште душе душмана" који су у давнинама пресретали путнике на тим стазама, отимали и сејали зло. Народна прича каже да их је сустигло проклетство, те њихови духови наричу за протраћеним животима и даве се у "црном старопланинском млеку". Злослутном утиску додатно доприноси и име стрме леве обале тик изнад саме ћуприје – Мртвина, место где су, према старим сведочењима, људи ишчезавали без икаквог трага.
Од утвара и вампира до јелена који мењају обличје
У предањима овог краја Мртвачки мост је нераскидиво повезан са читавом галеријом оностраних створења. Приче о ђаволима, аветима и вампирима преношене су са колена на колено, а старији су их користили како би одвратили децу од ноћног лутања далеко од кућног прага. Неке од тих легенди звуче посебно бизарно, јер су најстарији мештани тврдили да су се крај саме воде указивале приказе које су пред очима затечених пролазника мењале изглед, па би се прво појавиле у обличју јелена, да би се трен касније претвориле у псе.
Прочитајте још
Како је мост добио злокобно име "Мртвачки"
Настанак овог мрачног назива испреплетен је са народним легендама, али и са крвавим историјским збивањима из периода Другог светског рата.
Једно старо предање говори о сукобу са турским спахијом Хусеином, коме је хајдук Стојан Стефановић Дубанћа из Ореовице спремио клопку док је овај са пратњом носио сакупљени харач вредан више од 20.000 гроша. Хајдучка дружина их је изненадила током предаха и у жестоком окршају усмртила спахију управо на том месту, па је прелаз по тој погибији назван "Мртвачки". Овај запис оставио је планинар Иван Крајач још давне 1926. године, што потврђује да је име било у употреби знатно пре Другог светског рата.
Други трагичан траг везан је за крвави март 1944. године. На садашњем бетонском мосту, који је 1933. године изградио индустријалац Димитрије Младеновић Мита Гага, током рата је вођена тешка битка. Припадници Нишавског партизанског одреда направили су заседу знатно бројнијим снагама бугарске окупационе војске. Према подацима о тој борби, живот је изгубило четрдесетак бугарских војника, док је бујица однела бројна тела низ реку, о чему и данас сведочи постављена спомен-плоча.
Иако необични шумови и крици који се везују за духове вероватно имају сасвим рационално порекло у еху канјона, хуктању реке и ударима ветра кроз камене теснаце - што у глуво доба ноћи људском уху лако заличи на људски глас - у свести мештана и даље живи чврст завет да се преко Мртвачког моста прелази искључиво по дневном светлу.
(Курир)