Током конференције за новинаре која је уследила након разговора са немачким канцеларом Олафом Шолцом, немачки новинар је питао председника Путина "хоће ли бити рата у Европи?" На то му је Путин одговорио: "Канцелар је управо рекао да људи његове генерације (а ја сам припадник његове генерације) тешко могу да замисле било какав рат у Европи... Али ви и ја смо били сведоци рата у Европи, рата против Југославије, који је, замислите, покренуо НАТО. Била је то војна операција великих размера која је укључивала ваздушне ударе на европску престоницу, Београд. То се догодило, зар не?"
Фото: AP Photo/Markus Schreiber
Путин је у суботу сат времена разговарао са председником Џоом Бајденом телефоном, на Бајденов захтев. Након тога, Путинов саветник за спољну политику Јуриј Ушаков рекао је новинарима да је Путин "дао Бајдену преглед односа између САД, Русије и НАТО".
- Руски председник је приметио, на пример, да су током Хладног рата Совјетски Савез и Сједињене Државе били тотални противници, али, рецимо, деведесетих година ми смо били као пријатељи, па чак и тада САД и НАТО нису били нимало конструктивни у својим односима са Русијом", додао је Ушаков.
НАТО предвођен САД је 24. марта 1999. почео бомбардовање Југославије. Оног дана када је кампања почела, Јевгениј Примаков, тадашњи руски премијер, био је на путу за САД, надајући се да ће добити зајмове ММД-а и поново преговарати о условима за милијарде долара дуга из совјетског доба. На путу је позвао потпредседника Ала Гора да га преклиње да прекине ваздушне нападе. Три сата касније, Гор се јавио да каже да су удари били неизбежни и да се Русија ти ништа није питала. Примаков је окренуо свој авион преко Атлантика и вратио се у Москву. Тако је окончана ера сарадње и аспиративног пријатељства између Русије и САД која је започела после Хладног рата. За Русе је тај прекид путовања изнад Атлантика био први пут да је постсовјетска Русија затражила своје право да буде саслушана.
Седамдесетосмодневно бомбардовање Србије било је без преседана на више начина, пише Маша Гесен.
Прочитајте још
Фото: АП
Предузето је без санкција Савета безбедности УН. Владе учеснице и велики део медија су га у представили као хуманитарну интервенцију. (Нисам једини који ту фразу доживљавам као оксиморон. Проверио сам са Лоренсом Дагласом, професором на Амхерст колеџу, који је опширно писао о праву и рату. "'Рат хуманитарне интервенције' је толико бизаран израз да се може користити као оправдавање сваке врсте агресије“, рекао је он). Интервенција је била таква да није дозвољавао могућност жртава НАТО-а. Авиони бомбардери су у почетку летели на висинама до којих српска ПВО није могла да стигне. Можда су због те висине НАТО снаге у неколико наврата бомбардовале цивиле.
Пре него што је кампања бомбардовања завршена, Луиз Арбур, тада главни тужилац Међународног кривичног суда за бившу Југославију (ИЦТY), именовала је групу за истрагу навода о ратним злочинима које су починили савезници у НАТО. Група је документовала неколико случајева у којима је било више цивилних жртава: савезници су бомбардовали путнички воз, конвој избеглица, једно село на Косову, а у Београду и кинеску амбасаду и седиште Радио-телевизије Србије. (Чинило се да су прве четири биле грешке, али телевизијски торањ је био на мети као извор српске пропаганде). У време када је извештај завршен, Арбур је завршила свој мандат у ИЦТY а њена наследница Карла дел Понте одлучила је да не отвори кривичну истрагу. "Није било шансе да Карла дел Понте подигне оптужбе против самих нација које су финансирале ИЦТY“, рекао је Даглас. "Да јесте, САД и Велика Британија су могле само да укину Трибунал".
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Међународно право дозвољава војну акцију под два сценарија: ако нација или нације делују у самоодбрани или ако су под санкцијама Савета безбедности УН. Ипак, неки академици тврде да је бомбардовање СРЈ било легално.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Рад објављен у Параметрима, тромесечној публикацији Ратног колеџа америчке војске, 2000. године предложио је неку врсту "природног закона“ оправдања за рат; меморандум који је британском парламенту поднео професор права на Лондонској школи економије, тврдио је, у ствари, да је рат био легитиман чак и без одобрења Савета безбедности. "И даље ћете наћи значајан број правних научника који ће рећи: "Требало би да признамо да међународно право није лудачка кошуља", рекао ми је Даглас. "Али ако је закон само препорука, онда то није закон. 'Закони важе за њих, али не и за нас' није начин на који функционише правни режим. Бомбардовање СРЈ учинило је да међународно право изгледа као фарса. То се односи само на слабе".
Русија није имала директан удео у целој причи осим нејасне, сентименталне идеје о сродности са Србима јер су они, као и Руси, православци. (И већина Украјинаца, али то више није важно). У руском сећању, међутим, рат НАТО је био напад на Русију — јер је показао да Русија више није битна.
Тог маја, председник Борис Јељцин је председавао војном парадом на Црвеном тргу, спектаклом који је био драстично мањи од распада Совјетског Савеза. Али током последњих двадесет и више година, годишња парада поводом Дана победе постала је све величанственија и све више претећа, са тенковима у центру Москве и борбеним авионима који круже изнад данима. Крајем 1999. Владимир Путин је постао председник Русије. Његов успон није био одређен бомбардовањем СРЈ, али је доследно црпео из резервоара огорчености Руса.
Према мишљењу Маше Гесен, Путинова политика према Украјини изгледа као дуго одлагани одговор на бомбардовање.
(Курир)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
