Као мали због крађа, џепарења и провала послат је у дом. Као и већина домаћих криминалаца када је мало стасао отишао је у иностранство. Због уцењивања и изнуде власника ресторана у Немачкој, одлежао је пет и по година затвора. Пре тога предводио је групу опасних момака који су дуго и успешно оперисали по Белгији, Холандији, Италији и Аустрији.
Крајем седамдесетих година почело је његово преузимање Београда, био је како се каже соло играч и није се плашио ничега. Отимао је, пљачкао, рекетирао дилере и макрое, његов је био цео центар града и то су сви знали.
Београд је имао проблем са једним човеком кога је било немогуће контролисати.
Ранко Рубежић је био први који је почео да носи пиштољ и који је одступио од оног витештва које је до тада красило Београд, кад се све решавало песницама, а не убиствима.
Њега су се бојали и многи опаснији и снажнији момци у граду, али био је чувен по причама које нико није желео да провери да ли су истините. Увек је са собом носио бомбу, а када би се потукао са неким извадио би осигурач и ударао противника бомбом у главу, рескирајући том приликом и свој живот уколико је испусти из руке или ако буде поражен, није прихватао ту опцију.
Прочитајте још
Једном приликом Ранко је седео у кафани на Црвеном крсту и наручивао националистичке песме које су биле забрањене. Остало је забележено да је пола градске полиције дошло да га хапси, а он је са бомбом у руци превртао целу кафану. На крају су се сви повукли јер су знали да је спреман да дигне све у ваздух.
Тадашњи криминалци добро су били познати полицији па и поред свих дела имали су неки пријатељиски однос са инспекторима. Он је имао обичај да обилази хотеле за које је знао да се у њима одвија проституција и од рецепционара узимао новац из касе од ангажовања проститутки и изнајмљивања соба.
Први пут је ухапшен 1978. године, управо због тих разлога, пријавили су га из хотела „Москва“ и „Србија“. Међутим, у то време таква кривична дела нису третирана као тешка, зато што појам рекетирања у Београду још није био довољно озбиљно схватан. Добио је шест месеци затвора. Две године касније, због истог дела, које је квалификовано као „дрска крађа“, зарадио је још шест месеци затвора.
Ту казну је издржавао 1980. године, у ЦЗ-у на Одељењу изолације, где је заведен као изузетно опасан. Тада је свима падало у очи да је био изузетно ћутљив и да је у левом уву носио дијамантску минђушу. Нико од затворског особља се није усудио да му нареди да је скине. Ретко је разговарао са осталим затвореницима, а ни они се нису качили с њим, јер су зазирали од његове преке нарави.
У децембру 1984. године, испред једног клуба у Београду тешко је ранио Јована Симендића. У кафани “Чубурска липа” на Црвеном крсту претукао је човека из чиста мира, ударајући га ручном бомбом по глави. Тада је већ носио надимак београдски Дач Шулц.
На Рубежића је покушавано неколико атентата. Све је преживео, па се у подземлју увелико причало како га неће метак. Међутим, 1984. дошао је у сукоб са Ђорђем Божовићем Гишком.
Ранко и Ђорђе су били пријатељи, дружили су се, али се нису мешали један другом у послове нити радили заједно.
Дружење је трајало све док једнога дана Ранко није опљачкао коцкарницу у хотелу "Србија" која је била под Гишкином заштитом, а Ранко је то знао. Гишка је сазнао где је Ранко, отишао у локал „Нана“ и замолио послугу да му кажу да изађе, чим је изашао Ранко је потегао пиштољ, прича се да га је Гишка смирио причом о пријатељству, а затим му отео пиштољ и опалио у груди. Ранко је остао да лежи на земљи, али га је један од радника приметио и спасао му живот.
Ранко је том приликом остао без једног плућног крила. Гишка је исто вече напустио земљу. Касније је причао да је било питање ко ће кога пре убити. Причало се да је Ранков револт и одлучност да се удари на Гишку проистекла из њиховог сукоба око Ранкове девојке и Гишкине супериорности коју Ранко није могао да поднесе.
После Ранковог изласка из болнице кажу да је пола београдског подземља побегло преко јер су се бојали да не крене редом да се свети. Они који су остали трпели су невиђен терор, а касније му и дошли главе.
Интересантан податак је да је Ранко полицији рекао да га је упуцао Љуба Земунац, али пошто је Љуба тада био у затвору та прича је пала у воду.
Ранко је постао још суровији и немилосрднији. Под своје је узео два млађа београдска мангупа Милована Вујисића Вују и Драгана Поповића Дадиљу који су му касније и дошли главе.
Прича се да их је малтретирао, да су му служили као таксисти, а некада и живи штит када је ишао у пљачке. Ранко је почео да се меша у све послове београдских мангупа, па су решили да га је боље склонити и одлежати него трпети његов зулум. Конкретан проблем настао је када су они који га се нису плашили то почели и јавно да му показују.
Ранко и Борис Петков били су добри пријатељи, поштовали су се, али Борис је начуо да Ранко жели да ликвидира Горана Вуковића због неког њиховог интерног сукоба, а пошто су Борис и Вуковић били кумови Борис се томе успротивио.
Борис Петков своју надмоћ показао је тако што му је преотео вереницу којом се касније и оженио. Ранко је у наступу беса киднаповао Борисовог оца.
У подземљу је настао хаос, Данило Радоњић је спречио Бориса да оде и да се обрачуна јер су предосетили Ранкове намере, а за то време Брана Шарановић је позвао Ранка и убеђивао га да пусти Борисовог оца, а да проблем реше сами. Ранко је потом наоружан дошао на врата Бориса Петкова. Борис га је дочекао са репетираним пиштољем, а он му се обратио речима: „Зар се тако дочекују гости“, на то му је Борис открио капут и угледавши оружје рекао: „Зар се тако у госте долази“?
Пошто је разоружан, Ранка су у тој кући држали два дана, а затим га пустили. Знало се да се мора нешто урадити јер Ранко се неће смирити, или ће он убити њих или они њега. Прича добија епилог неколико дана касније када су се састали Бојан Петровић, Борис Петков, Вуја и Дадиља и договарили се да га ликвидирају.
Ранко Рубежић убијен је 19. фебруара 1985. године. Био је први криминалац у београдском подземљу који је убијен у заседи (сачекуши) а у нашој јавности такође први пут почело је нашироко да се пише о подземљу као чињеници која је ту, међу нама.
Заседу Ранку Рубежићу код капије Београда на Коњарнику направили су Драган Поповић Дадиља (убијен 18. јула 1995.), Милован Вујисић Вуја, Борис Петков (умро природном смрћу 15. децембра 2002.) и Бојан Петровић (убијен 1. марта 1998.).
Ликвидиран је, како је саопштила истрага, са више хитаца из пиштоља, и сачмаре. У драматичном судском процесу установљено је да су Рубежића ликвидирали Драган Поповић и Милован Вујисић, који су осуђени на по 15 година затвора, док су Петков и Петровић за саучесништво добили по пет година затвора.
Вест о убиству Ранка Рубежића је као удар грома прострујала престоницом, многи су ту ноћ прославили као да се управо десило ослобођење града. У београдском подземљу и данас живи мит о Ранку Рубежићу, човеку који се по свему разликовао од других. Није имао пријатеље, сви су га се бојали, био је страх и трепет у подземљу Белгије, Холандије, Аустрије, Италије па чак и сицилијанска мафија зазирала је од Ранка Рубежића.
Са собом је увек носио ручну бомбу, магнум, а врло често и скраћену пушку израелске производње за уличне борбе „узи“. Од оружја се није раздвајао. Постоје и сведочења да је на плажи у Будви, усред лета, улазио у воду са “магнумом” у футроли испод мишке.
Убијен је на улици. Иза себе није оставио ништа. Тако је завршена прича о београдском Дач Шулцу.
(Курир.рс)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
