Године 2010. је магистрирао на Филолошком факултету у Београду са тезом "Теорија сазнања Марсела Пруста", коју је писао три године на Светој Гори. Потом је 2016. докторирао на Универзитету у Оксфорду, после чега одлази у Париз, где две године проводи на постдокторским студијама на Филозофском факултету Католичког универзитета.
После две деценије - 2019. године - затворио је, рекло би се, круг вративши се у Београд, где две године касније ставља тачку на монашки живот. У Београду пак није било посла за човека с оксфордским докторатом, па се запослио као научни сарадник у Иновационом центру Универзитета у Нишу. Он је у интервјуу објаснио зашто је одлучио да напусти монашки живот.
Фото: Јутјуб принтскрин/Агапе - Александар Гајшек
- Донедавно сам се налазио на необичној раскрсници. Већ више од десет година размишљам о монашком позиву и о томе шта је његова суштина, те зашто сам одлучио да напустим тај облик живота... Монах је искључиво молитвеник за цео свет. То је класична дефиниција. По том одређењу, за монаха је потпуно небитан како когнитивни, тако и естетски вид његове личности. Такво виђење монаштва сам током седам-осам година експериментално проверавао на себи. Онда сам увидео да ми је унутрашњи свет постао тесан, била ми је потребна далеко већа разноврсност. Имао сам потребу да се обогаћујем новим истраживањима, знањем и стварањем, као и плодовима сазнања и стварања других људи. Бог нас није створио да бисмо само с Њим разговарали већ и са другим особама, јер сваки човек је саздан по божјем лику и у себи крије непресушна богатства. Причао сам са многим духовницима на Светој Гори о овом проблему, али се испоставило да нико од њих није био у стању да ми помогне. Питање је да ли неко и може бити духовник ако заступа погрешно разумевање људске личности. Нико од њих није сматрао да је потребно преиспитати суштину монаштва. Схватио сам да сам у том послу усамљен и да ћу морати сам да потражим одговор на своје недоумице. И то је био зачетак моје будуће докторске тезе.
Кнежевић се присетио и времена када је настао филм "Видимо се у читуљи.
Прочитајте још
- Војислав Туфегџић и ја смо одлучили да пишемо књигу о криминалу у Београду деведесетих. Онда сам ја отишао код Верана Матића да га питам да ли би хтео да нам буде издавач, што је он одмах прихватио. Имао је, међутим, један услов - да истовремено направимо и филм. Одувек сам желео да се, поред књижевности, бавим и филмом, тако да сам ту идеју прихватио са великом радошћу. Добили смо сниматеља и одмах се дали на посао.
- Било би немогуће разговарати са њима да нисам претходно већ три и по године писао о тој теми и да их нисам добро упознао. То је био предуслов да се о снимању уопште разговара. Поврх тога, то је време рата, санкција, незамисливе инфлације, бедних плата, време приватних банака које су опљачкале ионако осиромашени народ. Природно је да човек устане против таквог понижавајућег стања, само је питање који ће облик добити његова побуна. Они који без побуне прихватају да им се ускрати најосновније достојанство у речнику млађе генерације криминалаца означени су као "обични смртници". А шта је супротно "обичном смртнику"? Постати бесмртник. Статус бесмртника се најпре може освојити славом. И зато ови "бесмртници" често говоре о бављењу криминалом као о естради. Када бих неког од њих питао о извесном колеги који је успешан у свету криминала, али није експониран у медијима, рекли би ми да је он озбиљан играч, али да, нажалост, није на естради. С друге стране, било је и оних који су - попут Горана Вуковића - имали неке своје интересе да прихвате да говоре.
(Курир)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
