1) Виолиниста у метроу
Да ли често застанете да бисте уживали у лепоти око себе? Судећи по експерименту спроведеном 2007. године, највероватније не. Светски познати виолиниста Џош Бел појавио се као улични музичар у метроу у Вашингтону да би видео колико људи ће застати да га послуша.
Упркос чињеници да је свирао на ручно прављеној виолини од 3,5 милиона долара и да је распродао карте за свој концерт у Бостону (просечна цена карте износила је 100 долара!), веома мало људи се зауставило да послуша његово изванредно извођење. Тог дана је зарадио тричавих 32 долара.
2) Клавир степенице
Фолксвагенова иницијатива под називом "Теорија забаве" покушала је да докаже да се људско понашање може променити тиме што се свакодневне активности претварају у забаву.
Прочитајте још
Приликом једног недавног експеримента, они су поставили музичке степенице-клавир на једном степеништу у Стокхолму. Желели су да виде да ли ће више људи бити вољно да изабере здравију опцију уместо покретних степеница у шведском метроу. Тог дана, 66 одсто више људи изабрало је степенице-клавир, што доказује да је забава најбољи начин да се људи натерају да промене своје понашање.
Фото: Профимедиа
3) Милграмов експеримент
Људи су научени да слушају упутства које им даје ауторитарна фигура још од најранијих дана свог живота. Експеримент спроведен 1961. године "под палицом" Стенлија Милграма, психолога са Универзитета Јејл, измерио је вољу да се послуша ауторитарна фигура тиме што су људима давана упутства да изврше дела која се косе са њиховим моралним начелима.
Учесницима је речено да играју улогу "учитеља" и да примењују електричне шокове "ученику", који је наводно у другој соби, сваки пут када одговоре погрешно на питање. У стварности, нико није добијао електро-шокове. Уместо тога, Милграм је пуштао тонски снимак како би изгледало да ученик проживљава велик бол и жели да прекине експеримент.
Упркос протестима, многи учесници наставили су са експериментом када их је ауторитарна фигура подстицала на то, повећавајући волтажу након сваког погрешног одговора све док временом нису применили оно што би био смртоносан електро-шок. Слични експерименти спровођени су након оригиналног и пружили су готово идентичне резултате, што указује на то да су људи вољни да иду против своје савести уколико им то нареди ауторитет.
4) Ефекат посматрача
У случају нужде, већина би највероватније желела да се нађе у прометном подручју како би имали веће шансе да им неко притекне у помоћ. Супротно увреженом мишљењу, окруженост људима не гарантује ништа.
Психолошки феномен под називом ефекат посматрача наводи да ће људи пре помоћи некоме уколико има мало или уопште нема сведока. Научници то називају дифузијом одговорности. Ефекат посматрача недавно је тестиран на прометњ лондонској улици и испоставило се да друштвени статус игра улогу у томе да ли ће особа добити помоћ, али већина људи ипак наставља својим путем без заустављања.
5) Ешов експеримент усклађености
Ешова парадигма је још један чувени пример искушења усклађивања у групним ситуацијама. Ова серија експеримената спроведена 1950-их ставља особу у собу пуну глумаца. Особа која спроводи експеримент подиже слику са три бројевима обележене линије и пита сваку особу у соби да каже која је линија најдужа. Глумци намерно бирају нетачну линију како би видели да ли ће особа која се тестира одговорити искрено или ће једноставно изабрати групни одговор. Резултати су још једном показали да људи теже да се ускладе у групним ситуацијама.
Фото: Википедија
6) Станфордски затворски ескперимент
Сматран једним од најмање етичних психолошких експеримената свих времена, Станфордски затворски експеримент проучавао је психолошке ефекте који затворско окружење може имати на понашање. У 1971. имитација затвора направљена је у подруму зграде за психологију Универзитета Станфорд и, а 24 студента мушког пола насумично су изабрани да играју улогу затвореника, односно чувара две недеље.
Студенти су се прилагодили својим улогама превише, постајући агресивни до тачке наношења психолшких повреда и мучења. Чак је и професор психологије Филип Зимбардо, који је надгледао експеримент подлегао његовим ефектима дозвољавајући да се злостављање настави. Експеримент је обустављен након само шест дана услед његове интензивности, али је показао да ситуације могу да изазову одређена понашања, упркос природним тенденцијама појединаца.
7) Мали Алберт
Овај експеримент је људски еквивалент Павловљевог пса. Највероватније један од најнеетичнијих психолошких истраживања свих времена, овај експеримент спроведен је 1920. године под вођством Џона Б. Вотсона и његове партнерке Розали Рајнер на Универзитету Џонс Хопкинс, с циљем да деветомесечни дечак развије ирационалне страхове. Вотсон је почео постављањем белог миша испред бебе, која испрва није показивала страх.
Он је потом производио веома гласан звук ударањем чекића у челичну шипку сваки пут када би Алберт дотакао миша. Након неког времена, дечак је почео да плаче и показује знакове страха сваки пут када би се миш појавио у соби. Вотсон је, такође, створио сличне условљене рефлексе с другим уобичајеним животињама и предметима, све док их се свих Алберт није плашио, доказујући да класично условљавање ради на људима.
8) Експеримент несталог детета
Људи често не примећују ствари које их окружују, што је идеја која је тестирана током експеримента несталог детета.
Плакат са информацијама и сликом "несталог детета" окачен је на врата прометне продавнице. Неки људи су се зауставили да простудирају плакат, док су други само бацили поглед или га уопште нису гледали. Оно што је свим људима било заједничко јесте да су потпуно превидели чињеницу да се дечак са плаката налази испред радње. Тај експеримент показује да људи имају обичај да превиде многе ствари око њих.
9) Подељено одељење
Инспирисана убиством др Мартина Лутера Кинга Јуниора, наставница трећег разреда Џејн Елиот осмислила је експеримент 1968. године како би помогла својим белим ученицима да схвате ефекте расизма. Елиотова је поделила своје одељење у две групе: плавооке ученике и тамнооке ученике. Првог дана, деца са светлим очима била су супериорна група и дала им је посебне привилегије, док су она са тамним очима била минорна. Она је охрабривала раздвојеност међу групама и издвајала је ученике како би нагласила негативне аспекте оних који су нижа група.
Приметила је моменталну промену у понашању ученика. Плавооки ученици постизали су боље резултате и почели су да малтретирају своје тамнооке другаре, док су ови други имали мање самопоуздања. Идућег дана, обрнула је улоге, тако да су плавооки постали нижа група. На крају вежбе, деца су била толико срећна да су се загрлила и сложила да о људима не треба судити на основу њиховог спољашњег изгледа.
10) Роберс Кејв експеримент
Ово класично истраживање које подсећа на Голдинговог "Господара мува" јесте класичан пример предрасуда и решавања конфликта.
Тачно 22 једанестогодишњака насумично је издвојено у две групе које су одведене у летњи камп у Националном парку "Роберс Кејв" у Оклахоми. Групе су биле смештене у одвојеним колибама и ниједна није знала за постојање ове друге читавих недељу дана. Дечаци су се за то време зближили са другарима из своје колибе. Када су две групе представљене, дечаци су почели да одају знакове вербалног злостављања.
Да би појачали сукоб, вође експеримента су их натерали да се такмиче међусобно у серијама активности. Још веће непријатељство је уследило све док групе нису желеле чак ни да једу у истој соби. Коначна фаза експеримента укључивала је претварање ривала у пријатеље. Забавне активности које су научници планирали - попут пуштања ватромета и гледања филмова нису радили на почетку, због чега су осмислили заједничке тимске вежбе где су обе групе натеране да сарађују. На крају експеримента, дечаци су одлучили да се заједно возе истим аутобусом кући, што показује да се сукоби могу решити, а предрасуде превазићи путем сарадње.
(Национална географија)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".
