Мјанмар је кроз историју делио судбину Индокине. Ова регија није остала имуна на колонизаторску политику великих сила. У расподели плена, четрдесета највећа држава на свету потпала је под британску чизму у XIX веку.
По завршетку Другог светског рата, процес деколонизације обухватио је и Мјанмар, који је 1948. године обновио државност збацио окове Британске Индије.
Младу државу обележила је сложена и шаренолика етничка структура. На простору од 676.000 квадратних километара и на 53 милиона становника регистровано је преко 135 етничких група.
Фото: Википедија
Најбројнију етничку групу чине Бамари са 30 милиона људи (око 70% укупне популације). Међу осталим бројчано доминантним народима следе Карени (6 мил.), Шан (5 мил.), Ракине (2,3 мил.) и Мони (1,2 мил.).
Бамари су углавном концентрисани уз басен реке Иравади која тече кроз централни део земље. Изузев Шана, остали народи су углавном "разбацани" уз пограничне зоне.
Но, оно што компликује међуетничке односе јесте чињеница да власти ове земље, коју традиционално чине Бамари, не признају седам етничких група. Међу њима се налазе Рохинџе, индоаријски народ са двомилионском популацијом, настањен у савезној држави Ракајн, уз границу са Бангладешом.
Рохинџе су муслиманске вероисповести, спрам већинске будистичке популације. Ова етничка група сарађивала је са британским властима током окупације. Уз обећање да ће добити своју државу, они су се заузврат борили против локалних будиста.
Окончањем британског колонијалног мандата, Рохинџе су пале у немилост будистичке већине, инкорпориране у све гране државне и војне власти. Мјанмарско руководство изложило је овај народ систематској дискриминацији, у равни са апартхејдом у Африци.
Овакав унутрашњополитички тренд проузроковао је сепаратизам рохинџанских муџахедина који су од краја 40-их нападали владине снаге с циљем отцепљења Ракајна. Побуна је разбијена 1961. године, а операција "Монсун" започета седам година раније, представљала је прекретницу у овом сукобу, када су разбијена главна упоришта побуњеника.
Иако су оружане активности обустављене, за Рохинџе није било мира. Већ 1962. године, државним ударом власт је преузео Не Вин, који је појачао непријатељску политику према муслиманској популацији.
Врхунац таквог наступа уследио је 1978. године када је покренута масовна војна операција "Краљ змајева" која је резултирала протеривањем неколико стотина хиљада Рохинџа у Бангладеш.
Током преговора са суседним Бангладешом, Не Вин је пристао на повратак дела избеглица. Ипак, други чин непријатељства имао је појавни облик у виду изузимања Рохинџа из Закона о држављанству 1982.
Почетком последње деценије ХХ века, рохинџански побуњеници организовали су кампове за обуку на југу Бангладеша. Обавештајна сазнања мјанмарске војске (Татмадав) резултирала су офанзивом под кодним називом "Лепа и чиста нација" децембра 1991.
Током операције грешком је нападнут положај регуларних снага Бангладеша што је пољуљало односе двају земаља.Биланс војне експедиције био је преко 250.000 прогнаних Рохинџа.
Нова етапа вишедеценијског сукоба покренута је октобра 2016. године. Неидентификовани побуњеници напали су три мјанмарска гранична прелаза уз границу са Бангладешом, при чему је погинуло девет војника.
Уследиле су опсежне акције војно-полицијских снага у којима није поштеђено ни цивилно становништво. Егзекуције и прогон становништва настављени су и током 2017. као одговор на нападе Рохинџа.
Према извештају Савета безбедности Уједињених нација из 2018. убијено је преко 25.000 људи, док је 700.000 протерано у Бангладеш. Истраживачи УН-а анкетирали су 875 сведока који су оптужили мјанмарске снаге безбедности за егзекуције по кратком поступку, силовања, сексуално ропство, тортуру, паљење села. Ови злочини оквалификовани су као геноцид.
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
