Овако говори Александар Дражић (46), возач камиона који је у Украјини био блокиран 49 дана, затекавши се, када је рат почео, у месту Семиполки недалеко од Кијева.
- Било је језиво, напето, пуцало се без престанка, падале су бомбе, водиле се уличне битке... Провели смо недеље у склоништу. Плашили смо се, стрепели и током повратка, да ли ће све протећи у реду. Али сада је то све иза мене. Коначно идем својој породици.
После евакуације из Украјине преко Пољске, Дражићу је фирма за коју ради купила авионску карту за лет у 18.55 из Варшаве, преко Франкфурта за Београд. На аеродрому "Никола Тесла" чекала су двојица другара да га одвезу кући у село код Јагодине, где су га са нестрпљењем ишчекивали супруга Бранкица и син Ђорђе.
Фото: И. Маринковић
Дражић је готово два месеца провео заробљен у Украјини, свега око 30 километара северно од Кијева, где су се борбе до пре неколико дана водиле готово даноноћно. И из ваздуха и на земљи. Тамо се затекао сплетом несрећних околности превозећи робу из Србије за руско тржиште, возећи за новопазарску фирму "Профи тек" у којој је запослен. У моменту када се из Русије враћао за Србију, почео је рат у Украјини, па га је војска искључила са пута недалеко од Кијева у месту Семиполки, где се у склоништу налазио готово све време.
Дане пуни неизвесности и стрепње, док је био у Украјини, лакше је поднео јер је све време био са колегом из Белорусије, којег је тамо и упознао. Обојици је украјинска војска конфисковала камионе, а до пре два дана због великог ризика није било ни говора о извлачењу.
- Спасавање обојице организовале су наше и белоруске институције у сарадњи са Црвеним крстом у Украјини - прича Дражић како је текла евакуација.
Фото: Приватна архива
- Успут, према пољској граници, придружила су нам се још двојица возача из Белорусије. Ујутру око седам часова, испред склоништа сачекао нас је џип Црвеног крста, са украјинским таблицама, а возач је имао документа ове земље. Војска нас је заустављала на сваких 10 километара, али нас четворицу нико ништа није питао, гледали су само документа возача, волонтера Црвеног крста. Плашили смо се, нарочито су Белоруси били забринути, али је све прошло добро. Био сам згранут како је сада изгледао пут којим сам и раније пролазио више пута. Свуда около биле су разрушене куће, мостови, улице... Туга и очај. Стигли смо на пољску границу око 15 часова, где ме је већ чекала конзул Јелена Цвијановић из Амбасаде Србије у Варшави.
Испричао нам је Дражић и да је пре уласка у Пољску чекао проверу око пет часова. Када је ушао у ову земљу, намеравао је да сачека пријатеље из Белорусије, али су му цариници рекли да колеге неће скоро.
- Страховали су и током пута да их неће пустити у Пољску, али су ми сатима касније, када сам већ био у хотелу у Варшави, јавили да су и они прошли - прича Дражић.
- Знам да су дошли у Белорусију и да се одмарају пре него што наставе пут до својих кућа. А Серјожа ће ми остати друг до краја живота. Спојили су нас ратни дани у Семиполкију. Кад би се смирила пуцњава, време смо проводили у оближњем мотелу, где смо могли да се окупамо и одморимо. Тамо смо припремали и храну, додуше углавном сам ја био задужен за кување. Ако није било хлеба у оближњој радњи, налазили смо брашно, па сам нам спремао палачинке. Ништа се није бацало, а у менију су били попара и прженице. Спремао сам и рибу за празник Младенци, вариво од печурака, а Серјожа је једино умео да нам ољушти кромпир. Ипак, било је и дана када није било готово ничега.
Фото: Приватна архива
Фото: Приватна архива
Како Александар каже, захвалан је на подршци и помоћи свима који су га бодрили и бринули претходних недеља. Како својим најближима, тако колегама, Министарству саобраћаја које је са Црвеним крстом, а потом нашом амбасадом у Пољској и Министарством спољних послова, организовало његово извлачење из Кијева.
- Много ми је значило што нисам био сам и заборављен - искрен је Александар.
- Био сам на свакодневној линији са шефом Андром, људима из Удружења за међународни транспорт, звали су ме и из Привредне коморе Србије. Вероватно сам многима задао бриге, а ово је до сада било најтеже искуство за мене, откад радим.
Прво одмор, па после за волан
Како нам је рекао Андра Стојиљковић, Дражићев претпостављени, даноноћно су бринули за њега и не маре за камион који је остао у Украјини.
- Само да се он избавио, јер смо се много бринули за њега. Кад се одмори и буде спреман да настави да вози, а нећемо га притискати, добиће друго возило. Лакнуло нам је када се извукао.
И Александар се слаже да му је потребна мала пауза пре него што поново седне за волан, али неће одустати од посла, барем док син не заврши студије на Вишој школи за саобраћај у Лесковцу. Тамо се, како са поносом каже, школује да буде шеф, а не шофер.
(Новости)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
