Лекић истиче да свака од осам емисија је шокантна прича на свој начин и никога од гледалаца неће оставити равноднодушним.
- Колико је корона лоше утицала на пословање, пошто смо морали да паузирамо чак две године, толика је срећа у несрећи јер смо успели да пронађемо заиста занимљиве и разнолике приче за време те паузе. Имаћемо причу са Тајланда где је наш човек Максим Класановић осуђен на дванаест година робије и где се сусрео са опасним бандама за које је морао да учествује у борилачким вештинама. У том злогласном затвору свака банда има свог борца који се за опкладу бори и на тај начин чува главу на раменима. Иначе, он је био менаџер у хотелима и на једној журци се упетљао у друштво које је бавило дрогом. После тога је ухапшен. У новој сезони имамо и причу о човеку који је деведесетих година учествовао у убиству двојице младића. Био је ухапшен у Холандији и пребачен у необичан затвор на води. Он је једини човек који је успео да побегне са њега, али је касније у Југославији одслужио казну за дело које је учинио. Актери свих прича су наши људи који су служили казне у иностранству, али имамо и причу о жени која је одслужила кажну на Косову и Метохији - прича Машан Лекић.
До којих прича је било најтеже доћи?
- За разлику од “Досијеа”, где је потребно истраживачко новинарство, у емисији “Иза решетака” треба наћи једног човека који ће испричати причу. Људи нам се јављају и сами, али увек морамо да проверимо да ли су те приче веродостојне и свака мора да буде поучна да се клинци не би угледали на наше саговорнике, већ да виде шта криминал заиста доноси. Сваки саговорник је у обавези да остави поруку да се криминал никако не исплати.
Ваше емисије гледају више мушкарци него жене. Због чега?
- То је тако према неким истраживањима, али није мали број жена који прати моје емисије. Ипак, мислим да теме које ја обрађујем више привлаче мушкарце.
Фото: В. Данилов
Црну хронику пратите већ двадесетак година. Колико се криминал променио последње две деценије у нашој земљи?
- Када сам почео да пратим криминал на ТВ, то је био почетак 2000. године, после ужасних деведесетих које су нам се десиле. Знамо какав је тада криминал био у Србији а посебно у Београду. Мислили смо да ће се са променама средити ситуација што се тиче криминала, али онда је завладао земунски клан и био је велики број убистава и сачекуша. Град је био тотално небезбедан. Сада имамо ново време и тренутно је затишје, али до пре годину и по дана било је убистава због рата шкаљарског и кавачког клана. Свако време доноси нешто своје.
Радите три емисије: “Иза решетака”, “На месту злочина са Машаном” и “Досије”. Који пројекат је најкомплекснији за реализацију?
- “Досије” је најкомплекснији, јер треба истражити причу и наћи саговорнике, а и наговорити их да причају. Такође треба снимити и филмску реконструкцију која је битна као и сама прича. Ништа мање квалитетна није ни реконструкција приче у емисији “Иза решетака”, али је мало лакше урадити.
Пре седам година снимали сте документарно играни филм о српском Џемсу Бонду. Иако сте најављивали сличан пројекат, до његове реализације још није дошло...
- То ми је велика жеља, али у међувремену смо почели да радимо емисију “Иза решетака”, била је корона, па је све то мало стављено у други план.
Да ли вам је теже да будете глумац, новинар или водитељ?
- Глумац нисам али сам новинар, водитељ, редитељ и сценариста. Наравно и режирам са екипом коју сам подмладио и то са младима који су већина са ФДУ - монтажери Павле Црнобрња и Мирко Пантелић, као и будући директор фотографије Џејлан Ибрахимовић.
Фото: В. Данилов
Колико често се сетите пријатеља Игора Спасова који вас је и увео у свет црне хронике на ТВ?
- Често га спомињем и присећам се свих његових савета и то обично када сам гост на трибинама које организују факултети. Заиста ми недостаје мој пријатељ. Он је био пионир црне хронике на телевизији, а завршио је и монтажу на Прашкој Академији. Били смо велики другари и био је добар учитељ. Давао ми је значајне савете, не само професионалне него и животне, које никада нећу заборавити.
Колико имате слободног времена за ваше кћерке, Миу и Зои?
Прочитајте још
- Трудим се што више. Миа има дванаест година, иде у шести разред основне школе и то је већ почетак пубертета. Често путујемо и проводимо време заједно. Миа је напунила годину дана пре пар недеља и проходала је. То су моја два велика задовољства у животу. Миа је тинејџерка која полако улази у свет одраслих, а Зои је мала и подсећа ме на младост.
Фото: В. Данилов
Да ли су вам кћерке промениле живот?
- Апсолутно јесу. Када је Миа била беба тада сам тек стварао “Досије” и нисам видео првих годину дана њено одрастање. То сада са Зои нисам дозволио већ сам нон стоп уз кћерку и пратим све што је везано за њу - и прве кораке и прве речи. Иначе, врло сам поносан на то што јој је прва реч била тата. Није без разлога што се каже да кћерке највише воле очеве.
(Блиц)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
