Понекад се догоди да људи и њихова дела буду толико значајни, да "уђу у анале". Тада се историја пише око њихових имена и говори се да су обележили једну генерацију, епоху или чак читаву еру. Међутим, за неке од централних личности историјских књига не може се поуздано утврдити да ли су уопште постојале. Откривамо имена петорице таквих историјских личности.
1. КРАЉ АРТУР
Заштитник Камелота је један од најпознатијих монарха у историји, али многи научници верују да је његово постојање само легенда, слична "Мачу у камену". Сумње леже у питању да ли је краљ Артур заиста постојао и какве историјске чињенице стоје иза легендарне приповести о славном краљу и његовим пустоловинама?
Храбри краљ Артур је, према предању, одбио напад Саса на Британију у 5. или 6. веку. Али, док је наводно победио у 12 битака у низу против освајања, велики краљ се не помиње ни у једној од сачуваних историја овог сукоба. У ствари, порпуни приказ Артура се појавио тек у 9. веку, а запис о леди Гиневри и витезовима Округлог стола појавио се само уз текст Џефрија од Монмута из 12. века - "Историја краљева Британије".
ЛЕГЕНДА
Прочитајте још
Устаљена верзија чувеног мита каже да је Артур био ванбрачно дете великог британског владара, Утера Пендрагона и Игрене, супруге корнволског војводе. Већ сам преступ из кога је зачет, Артуру је дао посебну енергију, сакралног карактера. У стилу приповести о Ромулу и Рему, Утеров чаробњак, Мерлин је Артура послао на село, где је био одгајан у тајности, до своје петнаесте године.
Након Утерове смрти, Британију је погодило безвлашће које је трајало све до тренутка када је мудри Мерлин одлучио да је дошло време да Артур наследи круну. Сама епизода Артуровог ступања на трон, једна је од најпознатијих у оквиру читавог циклуса легендарних приповести. Мерлин је приредио надметање у вађењу чувеног мача Екскалибур из камена, а награда је била сама краљевска круна. Једини човек коме је ово пошло за руком, био је сам Артур који је тако постао нови краљ Британаца.
Артур је у борбама увек носио мач Екскалибур који је, као и копље Рон највероватније доспео са митског острва Авалон. Артура је у бојевима красио и златни шлем у облику змаја и плашт Прајдвен са извезеним ликом девице Марије.
Фото: Архива Новости
ИСТОРИЈА
Мањак веродостојних материјалних и писаних извора везаних за приповести о Артуру и витезовима Округлог стола, могао би навести на мисао да историјски Артур није ни постојао. Ипак, распрострањеност и укорењеност артуријанских легенди у европској култури захтевају посебну опрезност од историчара који се баве овим питањем. У зависности од тога какав став историчари имају према самом усменом предању, његовом значају и улози, формирају се различити, некад чак потпуно супротни одговори на питање да ли су артуријанске легенде засноване на истини.
Поједини историчари и данас поричу постојање краља Артура, док ови други истичу његову огромну улогу у британској историји 6. века. Истина се, као и обично, највероватније налази негде између па је данас најприхваћеније оно становиште које говори у корист постојања Артура, али тек као војсковође или локалног господара неке од разједињених области које су насељавала келтска племена- Брити. Постоји чак и извесна могућност да је овај обласни господар успешно ратовао против саксонских завојевача на Бадон хилу, па чак и привремено ујединио келтске, британске територије под својом влашћу.
Уколико ова теза одговара историјској истини, то би увелико објаснило и узроке самог настанка мита и славу коју је Артур доживео у наредним генерацијама. Без обзира на то шта је Артур заправо био и да ли се заиста тако звао, његови војнички подвизи утицали су на келтска племена Британије да га схвате као хероја и заштитника од спољне опасности.
Борећи се против омражених Саксонаца који су претходно започели постепену инвазију на Острво, Артур је постао симбол келтске борбе за опстанак коме ће каснија народна, усмена традиција приписати многе легендарне врлине и поставити га у средиште сопствене митологије.
2. ПИТАГОРА
Сви смо учили о Питагориној теореми на часовима математике, али не постоји доказ о постојању славног античког научника по ком је ова теорема названа - Питагоре. Према неким историјским записима, грчки мислилац Питагора је живео током 5. и 6. века пре нове ере. Упамћен је као филозоф и математичар, али је у античко доба био познатији као духовни отац култа опседнутог нумерологијом и трансмиграцијом људиских душа. Бизарна чињеница о Питагори нам говори да је веровао у то да нека врста зла постоји у семењу махунастих биљака, те да је лоше јести их.
Док је Питагорина мржња према махунаркама ваљано документована, његови савременици нису забележили ниједан значајан прикази његовог живота. Све референце на великог мислиоца — а можда и његове чувене идеје и формуле — потичу од његових следбеника, који су себе називали питагорејцима. Приче које имамо о Питагори дубоко су испреплетене са митом и натприродним догађајима. Једна га прича описује као сина бога Аполона. Неки теоретичари сматрају да ове лажи и контрадикције наговештавају да је Питагора био једноставно преувеличан или чак измишљени вођа којег су штовали чланови верске секте.
Чак и да је Питагора постојао, вероватно није био први који је открио своју чувену теорему — историјски докази указују на то да су Египћани користили ову формулу много раније.
Фото: Википедија
3. ХОМЕР
Научници су дуго спекулисали о чињеничној основи за "Илијаду" и "Одисеју", чији је аутор епски песник Хомера, али аргумент преиспитује и постојање на самог барда. Према неким теоријама, највећи од свих грчких писаца можда није ни постојао, а чак и да јесте, готово сигурно није једини аутор својих познатих дела.
С обзиром на то да је био веома утицајна личност, необична је чињеница да за Хомерова живота нису забележени записи о његовом постојању. Хомер је наводно живео и стварао у 7. или 8. веку пре нове ере. Често се описује као слеп човек рођен на острву Хиос, али чак и ови детаљи су дискутабилни.
Овај недостатак биографских информација навео је неке теоретичаре на мисао да је "Илијаду" и "Одисеју" заправо написао низ различитих аутора, или су можда само интерпретације популарних прича које су се усмено преносиле генерацијама. Ако је то тачно, Хомер је можда био одговоран за прво састављање прича у кохерентне наративе, али је такође могао бити апстрактна фигура, измишљена као начин да се митовима додели један аутор.
ХОМЕРСКО ПИТАЊЕ
Хомерско питање је критика која се бави пореклом Хомерових дела. С почетка, Хомеру су се приписивале све песме епског циклуса, као на пример Тебаида, Епигона, Киприја, затим збирка химни, неке мање песме, као и шаљиве и подругљиве песме попут Керкопи и Маргит.
Међутим, још у доба пре почетка нове ере постављало се питање да ли је Хомер аутор свих ових дела. Чувени антички историчар Херодот, који је живео у првом веку п.н.е., јесте признавао Тебаиду као Хомерово дело, али не и Епигону и Киприју. До краја 4. века, почетком александријскога доба, списак дела овог песника свео се само на Илијаду и Одисеју.
Модерна расправа о пореклу Хомерових дела почиње критиком немачког филолога Фридриха Волфа из 18. века. Волф је желео да научно докаже како су епови Илијада и Одисеја настали од више песама. Он сматра да песме чак нису ни писане, већ певане годинама пре него што их је неко сакупио и саставио у епове. Путујући песници су временом мењали и допуњавали песме, а затим је један од њих покушао да их обједини у целину.
Волф се сматра за зачетника модерне расправе о Хомеру, јер је подела у размишљањима о Хомеру започела под утицајем његове критике. Настају две струје супротстављене у размишљањима – аналитичари, који су сматрали да је Илијаду и Одисеју написало више аутора, и унитаристи, који сматрају да је постојао само један аутор.
Фото: Википедија
4. РОБИН ХУД
Име Робина Худа често налазимо у британском средњовековном фолклору, али да ли су приче о разбојнику који је крао од богатих и давао сиромашнима заправо засноване на чињеницама?
Најпознатији одметник из Шервудске шуме први пут се појавио у песмама и баладама у 14. и 15. веку, а историјски докази показују да су неки разбојници, познати као "Рабунход" или "Робеход", постојали и раније.
Током 700 година, одметник Шервудске шуме постао је један од најпознатијих народних хероја у популарној култури. Почевши од 15. века, а можда и пре тог времена, хришћани у одређеним деловима Енглеске славили су Први мај представама и играма које укључују лик Робина Худа, придајући му религиозно значење.
У међувремену, академици су прочешљали историјски запис у потрази за доказима о стварном Робин Худу - или, у најмању руку, о стварној личности која је инспирисала његову легенду. Релативно недавно је Џек Вајт, писац бестселер-романа, представио јунака с толиком популарношћу да би могао да се такмичи са самим Робином Худом. У питању је Вилијам Волас.
Вилијам Волас је шкотски витез који се борио против енглеског угњетавања, све док није брутално погубљен 1305. године. Скоро седам векова након његове смрти, име му је прославио Мел Гибсон, својим блокбастер-филмом "Храбро срце".
У оквиру свог истраживања, Вајт је испитао Воласов печат, чији се једини сачувани примерак појављује на писмима које је написао шкотски борац за слободу 1297.године. На печату је приказан дугачки лук, што је могућа индикација да је Волас, попут митског разбојника из Нотингемшира, био вешт стрелац.
Истраживачи су вековима покушавали да утврде стварни идентитет Робина Худа, али то им до сада није полазило за руком. Најпопуларнија теорија описује га као следбеника краља Ричарда Лављег Срца, док други спекулишу о различитим могућностима, од претпоставке да је био гроф од Хунтингдона, до тога да је био члан Витезова темплара. Ипак, све већи број историчара сада сматра да су приче о Робину Худу и његовим саборцима једноставно средњовековни митови, који су настали као популарне бајке о отпору енглеском угњетавању шкотског становништва.
Фото: Википедија
5. ЛИКУРГ
Ликург је запамћен као човек који је од грчког полиса - Спарте, направио једну од највећих војних сила античког света. Приповеда се да је, негде између 7. и 9. века пре нове ере, овај славни законодавац покренуо низ радикалних реформи које се односе на све, од брака и секса, до богатства и подизања деце. Најпознатији од њих се тицао стварања агогеа, ригорозног, вишегодишњег програма обуке осмишљеног да од спартанских дечака направи неустрашиве ратнике.
Иако нема сумње да су Ликургове реформе спроведене, историчари још увек нису сигурни да ли је њихов творац заиста постојао. Спартанци нису записивали своју историју, тако да већина онога што се зна о њиховом најистакнутијем вођи потиче из каснијих, често веома контрадикторних извора.
Ликургова биографија је такође пуна натприродних, митских појава. У једном историјском запису се тврди да је окончао свој живот самопринудном гладовањем — због чега неки историчари спекулишу да је он био само врста божанства, коју су осмислили Спартанци како би своју културу описали као дело једног великог ствараоца.
Фото: Википедија
(Национална географија)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
