БИЛКИЋЕВА ИСПОВЕСТ: Оца ми убиле усташе, увек певам из срца

Билкић је деценијама синоним за моћан, здрав глас, пун душе, а његове песме као што су "Крчма у планини" или "Мост до мога завичаја" неизоставан судео сваког народњачког весеља.

Како је Билкић 2001. године говорио о свом животу и каријери, износећи у исповести за "ТВ Новости" које тренутке сматра најважнијим, уз занимљиве анегдоте, прочитајте у тексту који преносимо у целости:

Током моје пјевачке каријере било је лијепих, али и непријатних ситуација. Увек се трудим да оно што је било лоше заборавим, нарочито ако су препирке у питању. Што се лијеппих ствари тиче, прије свега ми на памет падне моје дјетињство, када сам научио прве пјесме. Мајка је издржавала нас петоро дјеце. Оца су ми убиле усташе када сам имао петнаест дана. Пошто сам био најмлаљи, често сам остајао сам. Браћа и сестре били су у интернатима и школама, а мајка на послу. Моја обавеза била је да чистим шталу у којој је била наша једина кравица. Међутим, ја сам само бацао сламу, тако да је то "брдо" толико нарасло да крава једног дана није могла ни да уђе у шталу.

Фото: Архива ТВ Новости

 

- Неђо, 'ајд овамо да очистиш шталу - позвала је мајка.

- Не, ја нисам рођен за то - рекао сам.

- Е, а зашто си ти рођен? - упитала је.

- Ја сам рођен за нешто много љепше - одговорих.

Мајка очигледно није сањала моје снове, а они су у мом случају били велики. Док сам био дијете толико је у мени било маште да сам једном пожелео да добијем крила. То ми тада нимало нестварно није изгледало! Ову причу вам причам јер је она на неки начин обиљежила мој живот.

Бугојно, моје родно мјесто, опасано је планинама. За мене је оно било читав свијет, али сам увијек желио да видим шта је иза брда. Једног дана упитао сам тетку како да добијем крила па да прелетим преко планина. Рекла ми је: "Сине, обиђи седам пута око цркве на кољенима и сваки пут кад дођеш пред улази, кажи дај ми, Боже, крила."

Фото: Архива ТВ Новости

 

То сам урадио, тако да је на трави и шљунку било доста крви с мојих кољена. Када сам дошао код тетке сав уплакан и каз'о да ми Бог није дао крила, тетка ме је погледала и рекла: "Даће, сине, даће!" У њене ријечи сам се увјерио кад са током каријере авионом прелетио читаву земаљску куглу.

Из Бугојна сам отиш'о да се школујем, али диплому нисам стекао. Остао сам апсолвент машинског факултета, тако да сам стипендију и из средње школе и са факултета морао да вратим ЈНА, чији сам стипендиста био.

Када сам дошао у Београд, почео сам да пјевам уз пратњу оркестра Душка Радетића. Аудицију није било лако проћи. Пријавило се нас три стотине, а прошли смо само једна дјевојка и ја. Ко ће добити зелено свјетло, одлучивао је покојни Царевац. Колегиница која је прошла аудицију са мном убрзо се удала за неког амбасадора и престала да пјева. Ја нисам могао да нађем амбасадорку, па сам наставио да пјевам.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Имао сам 19 година, тога се добро сјећам. Требало је да отпјевам пјесму "Титрала се дјевојчица двима трима јабукама". У тој мелодији има промјене ритма, што је за мене било "шпанско село", јер се у Босни пјевало како те грло носи. Знајући то Душко ми рече: "Босанац, ако ти ово отпеваш, ја ћу ти сутра купити прасе на пијаци." Мени криво, хоћу да пукнем. Вјерујете ли ми да сам ја тај ритам једноставно меморисао и отпјев'о по некој сили, а да га уопште нисам осјетио. Прасе ми Душко није купио, али је плоча продата у преко сто хиљада примјерака.

Моја супруга Душица школовала је глас и уме лијепо да пјева романсе. Ја не знам, али могу све да отпјевам. А и зашто бих учио да пјевам романсе кад мојим венама тече босанска народна пјесма?

Знате ли кад су два Муслимана слушала два пјевача на радију. Тек ће први: "Јој, ћуј, болан нашег Сафета како пјева, звијезде са небјеса скида."

"Није, болан, Сафет, то је Билкић" - вели други.

Фото: Архива ТВ Новости

 

"А што крћи, матер му јебем" - одговара први.

И кад већ поменух Сафета, да вам испричам и ово. Пита једном један новинар Заима Имамовића, Сафета Исовића и мене ко је од нас тројице најбољи босански пјевач. Заим мало муца, па вели: "Ааајде, болан, немој ме то питат, није то толико важно." Ја ускочим и кажем: "Ја сам најбољи пјевач", а Заим опет муца: "Па, Билкићу, био си до сада скроман, шта ти би?"

"Православни" - одговорих.

"Е, јеси, брате" - потврди Заим.

Са колегама нисам имао проблема. Знате, са колегама је лош сам онај ко не зна пјеват. Нажалост, 70 посто оних који се данас појављују не знају да пјевају. Из Министарства културе поручују: ако ти се не свиђа, промијени канал. Ја хоћу, разумијем се у музику, али наша дјеца не мијењају канале. Читава Србија игра коло у једном правцу. То није српско већ турско, али сви су то већ прихватили. Бојим се да се ми пјесмом поново потурчимо. А за мене многи и мисле да сам муслиман. Ваљда због севдалинки. Док сам живео у Канади, умало да ме не приме у црквени одбор јер је један Босанац устао и рекао да ми је мајка Муслиманка. Била је то новост за мене, а и за моју мајку, која се зове Вукосава. На крају се све добро завршило, ја сам примљен у одбор, а мајка је и даље Српкиња.

Фото: Архива ТВ Новости

 

Моји Босанци су нешто посебно. Воле добру пјесму, севдах, и код њих не пролази фалш. Истина, имају срце велико к'о Босна, поготово моји Бугојанци. Прошао сам цијели свијет, али кад год се сретнем са њима, ја видим себе. Једино они до краја могу разумјети моју пјесму. Ја пјевам да бих живио, и живим да бих пјевао. 

Кад сам пред сам рат 1990. пјевао на Богошћи у Сарајеву, окупило се мноштво људи. Јесам ја био омиљени пјевач у цијелој Југославији, али пјевати у Босни, то је било, ех... Пјевам ја тако на Вогошћи:

"Имао сам једну љубав

некада сам срећан био!

Имао сам, ој, младости,

имао па изгубио!"

После тога иде рефрен:

"Људи су ме преварили

и лажима не знам броја,

још једино теби могу

да вјерујем, мајко моја."

Међутим, кад сам ја почео: "људи су ме преварили" и држим тоналитет, један Босанац колико га грло носи из публике викну: "Јебем им ја матер."

Фото: Архива ТВ Новости

 

Публика је увијек на мојој страни, што је за једног пјевача веома важно. Можете ви да пјевате доста добро, али ако народ то не осјећа, ако га пјесма не погађа, онда ништа. Пјевач кога публика не тражи и кад се повуче, не остаје дуго на сцјени. Кад пјевам, ја увијек пјевам из срца. Тако су ме учили моји у фамилији, прије свега у моја породица (мајка, браћа и сестре), сви су лијепо пјевали. Нисам ни знао да се другачије може пјеват, до из срца. Једном ми је један гуслар из Црне Горе, са Цетиња, рекао: "Знаш шта, Недјељко, има пјевача добријех ка што си ти, ли ниједан не зна управљати гласом ка ти, другима побјегне."

Ваљда ћу и сада управљати гласом. Треба да снимим један албум за ПГП-РТС. То су пјесме које публика зна, али и нове. Лијепо ја сарађујем са људима из ПГП-а. Давно сам имао мали конфликт са Јованом Ристићем. Он је наш познати режисер и то је неоспорно. Али, док ради, прилично псује, и ословљава људе са: "Цигани, ајде, мајку вам вашу!" Ваљда је то његов начин пословања! Ја сам га опоменуо да сам мном не може тако да поступа, а кад ми је још једном опсовао матер, било је ту свачега. Јер, код нас је мајка светиња. У Србији је опсовати неком матер као узречица, међутим, у Босни је позив на бој. Измирили смо се. Јован и ја. Јер, мора се даље.

И кренем ја даље, па све до овог Ђурђевдана. Позвао нас један менаџер из Немачке, заправо тамо ради, да пјевамо (ја да пјевам, Веља Живковић да свира) у селу Жабља у Војводини. Каже, пече два вола на ражњу. Требало је да пјевамо од суботе увече, до недјеље ујутро. Зове у петак да му однесемо плакате. Лова до крова, обећава. Отишли Веља и ја, кад тамо, куку мајко. Треба да се пјева у некој недовршеној кући. Од волова нема ништа, чак ни ражањ. Каже човјек одустао од волова, али не и од пјесме. Погледам ја у Вељу па му кажем: "Ајмо одавде, црни Вељо, изгледа да смо ти и ја волови." Но, било па прошло.

* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "TV Novostima", 2001. godine. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".