Није позната тачна година настанка козаштва; уобичајено је да се историја козака рачуна од 15. века када тај назив почиње често да се спомиње у историјским документима.
Бег од феудалног угњетавања, глад, суша, болести, прогони старовераца и друге невоље приморавале су активне и енергичне људе из целе Русије да у потрази за бољим животом одлазе на дословно ничије територије, односно на немирне степске границе Источне Европе, у доње токове Дњепра, Дона, Терека, Волге и Урала. На обалама тих великих река формирале су се самоуправне заједнице од неколико хиљада козака које су стално ратовале са суседним државама и племенима.
Козаци су ратовали против свих својих суседа (против Московског царства, Кримског каната, Турске и пољско-литванског савеза), а у случају потребе привремено би склапали савезе с дојучерашњим непријатељима. Контролисали су бројне трговачке путеве и узимали данак од каравана за прелазак преко њихове територије, а понекад би их и једноставно пљачкали.
Шта може да се каже о пореклу козака? Савремени истраживачи сматрају да су у њиховој етногенези, осим очите руске и источноевропске компоненте, могли учествовати и монголско-турски и кавкаски народи. И заиста, и у данашње време често се могу сусрести црномањасти потомци козака. Козаци су увек говорили дијалектима руског језика разумљивим свим становницима Русије, с изузетком појединих речи. Козаци никада нису имали неки посебни национални идентитет, али је зато сталешки и верски (православни) идентитет код њих увек био веома изражен.
Фото:Профимедиа
Православни идентитет је на крају крајева и довео козаке под окриље све моћнијег Московског, а потом и Руског царства, у ком су на почетку имали статус вазала. Козаци су на својим територијима имали сопствене законе, односно својеврсну козачку демократију. Сами су и међу собом бирали заповеднике за време војног похода, док су у доба мира сви били једнаки.
Прочитајте још
Царска власт је у 17. и 18. веку непрекидно вршила притисак на Козаке, покушавајући на све начине да ограничи њихову слободу, стога је сасвим разумљиво да су наилазили на жесток отпор. Козачки атамани су у више наврата подизали устанке против Москве, подстичући на побуну и хиљаде сеоских становника. Најпре је 1670-1671. Стјепан Разин стао на чело великог устанка против цара Алексеја Михајловича, затим Кондратиј Булавин против Петра Великог, а затим Емељан Пугачов против Катарине Велике. Запорошка Сеча је у 18. веку распуштена управо зато што је била самовољна. Козаци лојални царици тада су се преселили у Кубањ (Северни Кавказ), а део Запорожаца отишао је на територију Османског царства и тамо формирао Задунавску Сечу, лојалну турском султану. Неки Козаци су доспели чак и до Војводине, где су служили Хабзбурговцима на аустријско-турској граници.
Ветар са Истока
Ипак, у време мира с Козацима, царска власт их је и упркос тако сложеним односима користила за ширење територија земље. Непроцењива је била улога козака у покоравању и култивисању Урала, Сибира и Далеког Истока, а самим тим и Руског царства. Козаци су основали многе данашње градове у овим подручјима, а међу њима су и престонице руских области и аутономија: Иркутск, Хабаровск, Омск, Томск, Јакутск, Благовешченска, Петропавловск-Камчатски, Оренбург, Краснојарск, Краснодар, па чак и Грозни, и то није цела листа. Козаци су дошли до Тихог океана, али он их није зауставио. Козак Дежњов је 1648. открио Америку са азијске стране и омогућио ширење Русије на Аљаску.
Заузимање огромних територија Евроазије који су данас неодвојиви део Русије и окосница њене економије (у њима су концентрисана главна налазишта нафте, гаса, злата и других руда) одвијало се с једне стране уз подршку и стратешко осмишљавање и према изравном указу руског монархијског двора, а с друге је било у складу са тежњом за независним и слободним животом подаље од цара и власти, а управо такав приступ је култивисан међу козацима. Не треба заобићи ни чињеницу да су козаци због своје природне суровости (одмалена су одгајани као ратници) били груби, па чак брутални према локалном становништву.
С друге стране, козаци су поставили и темеље мирне коегзистенције руског народа и аутохтоних становника на колонизованим подручјима. Они никада нису истребљивали аутохтона племена, као што су то масовно чинили западноевропски освајачи приликом освајања других делова света (обе Америке, Аустралија).
Фото:Профимедиа
Елитни сталеж
Када је протутњао устанак Емељана Пугачова, Царство је одлучило да избегава будуће сукобе са козацима тако да они коначно постају снажан војни сталеж и од тада се Козак постајем искључиво рођењем.
Њихова главна обвеза била је чување границе Царства и учествовање у војним походима. За своју службу су од цара добијали привилегије: огромна земљишта, ослобођење од пореза, као и унутрашњу самоуправу, а донски козаци поред тога и територијалну аутономију, Област Донске војске. Власти су одлучиле да не улазе у сукоб с Козацима, а заузврат су од њих добиле безрезервну подршку. Од тада су Козаци лојални цару, а у том погледу били су један од најлојалнијих сталежа Руског Царства, уз то и одлично самоорганизирани. Сви су били наоружани, добро обучени у руковању оружјем и увек спремни на проливање своје и туђе крви, "за цара и веру православну".
Свој највећи успон козаштво је достигло у 19. веку. Донски Козаци атамана Матвеја Платова заједно са победоносном руском армијом до ногу су потукли Наполеона и заузели Париз, подаривши Европи и свету нови лик неустрашивог, непобедивог и непоштедног коњаника и руску реч "бистро" (на руском "бyстро" значи "брзо"). Козаци су били ти који су за време Николаја И угушили устанке на територију Русије (у Пољској) и још су 1848. спашавали суседно Хабзбуршко царство од побуњених Мађара. Ту су се нашли на истој страни са Србима - аустријским поданицима лојалним Бечу. Козаци су 1878. заједно с руском армијом разбили Турке Османског царства и донели коначну победу народима Балкана: Бугарима, Србима и Румунима.
Козаци су учествовали и у гушењу народних устанака, али су и храбро ратовали на фронтама Руско-јапанског и Првог светског рата, а од 1918. на њиховој територији разбуктава се страшан, драматичан и крвав грађански рат. У 20. веку, козачка је прича за себе.
Занимљиве чињенице
Фото: Википедија
- Наполеон Бонапарте и његови маршали били су одушевљени карактеристичним козачким јахањем (кретање заједно с коњем) и самим седлом (без високог ункаша).
- Козаци, за разлику од европске коњице, нису користили мамузе и терали су коње малим бичевима, тзв. "нагајкама".
- Козачки коњи су врло издржљиви и лепи.
- Донски Козаци се на старим сликама увек могу препознати по плавој боји мундира с црвеним лампасима и по копљу.
- Терски и кубањски Козаци преузели су много тога од суседних кавкаских народа; то се првенствено односи на облачење, плесове, оружје и др.
- Персијски шах је имао своју особну козачку бригаду, формирану по узору на руске бригаде, а њоме је заповедао руски официр.
- У Чељабинској области на Уралу постоји насеље које се зове Париз. Име је добило у знак сећања на уралске козаке који су учествовали у нападу на Париз 1814.
- Ниједан аутохтони народ Урала, Сибира или Далеког Истока није истребљен током руске (првобитно управо козачке) колонизације.
- Сваком младом донском козаку родбина била је дужна да купи коња, копље, сабљу, пушку, јатаган, два пиштоља и по два комплета летње и зимске униформе.
(Национална географија)
