БОРИНА МАЈКА: Њена исповест из 1991. и пикантерије из живота

Борисав Бора Ђорђевић, лидер култног бенда "Рибља Чорба", подржао је 9. марта те године масовне студентске демонстрације, а у мају је у "Сабору" изашао интервју са његовом мајком, Неном Ђорђевић, која је причала о синовљевом животу, али и о учешћу на протестима. За вас смо га "оживели" из наше архиве и преносимо га у целости:

"Неизвесно је у ком контексту ћемо се догодине сећати 9. марта, али је очигледно да су демонстрације студената на Теразијама и митинзи опозиције донели неку нову славу многим уметницима. Упамћени су, тако, пољупци које је са Трга Републике припадницима МУП-а послао Бора Чорба.

Нена Ђорђевић је мајка овог 'чупавог рокера', и сећа се његових првих демонстрација:

Фото: В. Данилов

 

- Једног дана нема Боре да се врати кући из школе. Кад је најзад стигао, питам шта га је задржало, а он одговара: 'Сви су викали Доле Коџбе! па сам и ја ишао с њима и викао'. Викали су, у ствари, доле Чомбе, кад је овај убио Патриса Лумумбу, али је Бора, ученик другог разреда основне школе, викао своје и поносио се учешћем на демонстрацијама.

Детињство Боре Ђорђевића, као и толика друга, пуно је разних доживљаја, али је наш утисак да је он многе ствари доживео пре времена. Примера ради, изгубио се када је имао само две и по године. Наравно, комшилук и родбина су кренули да га траже, а ујна је понела један прутић. Десило се да га баш она нађе, али је Бора уплашен од прута у њеној руци спремно изјавио 'окупљеном грађанству': 'Ја ову жену не познајем!'

Нећем да пашћем!

Било је и оних који би више волели да њега нису познавали, али је он бивао упоран. Мишко, Борин брат од стрица, се са другом Гашком често играо у заједничком дворишту. Неколико година млађи Бора је пошто пото хтео у њихово друштво, а они су га терали.

Ђорђевићи су живели у кући Борине баке, а њихово двориште је од суседа било одељено само ниском оградом. То је био дечији рај. Наравно, клинци су били различити. Бора је био од оних који стално падају. Једном приликом је озбиљно ударио главу, па и данас има ожиљк и коса му не расте на том месту. А, када би му мајка говорила: 'Пази, пашћеш', одговарао би 'Нећем да пашћем!'

Трогодишња својеглава јуначина није била одушевљена доласком новог члана у породицу: сестре Јелене. Говорио је родитељима: 'Ви волите мене, а ја ћу њу', и јако се мрштио кад би коме пало на памет да их слика заједно. Беба му, једноставно, није била по вољи, али девојчица која је ускоро из бебе израсла, била је фино друштво, па ју је Бора јако чувао и волео. Не у буквалном смислу, јер су се родитељи трудили да сина не оптерећују.

Фото: З. Јовановић, репреинт ТВ Новости

 

Једном приликом су ипак отишли у град, а брата и сестру оставили саме, и у повратку затекли децу како се играју, а на столу на цедуљи Бора, који је тек научио да пише, вредно је записао шта је Јелена радила: '1. Јелена се измотавала. 2. Појела три лимуна, 3. Јелена преврнула слатко...'

Чува мама Нена са посебном пажњом још једно Борино писмо. Написано је у зиму 1963. када је госпођа Ђорђевић дошла у Београд да подигне диплому на Филолошком факултету, а због високог снега није повела децу са собом. Увређен, Бора пише писмо тетки и течи:

- Драга тетка Мила и Петроније, страшно сам разљућен кад сам сазнао да ме мама неће повести у Београд, ни мене ни Јелену. Тата ми не да чак ни да плачем. Мама неће ни да покуша да нас поведе. Када дође у Београд поштено је изударајте јер смо се ја и Јелена надали и надали, једва чекајући дан када ћемо кренути. Још пошаљите нека кола да ме спасу самоће - исписао је уз потпис 'Уцвељени Боро'.

Памти мајка и да њен син никада није умео да лаже. У првом разреду, тако, доноси цртеж, а учитељица му каже: 'Што су лепе јабуке, мора да их је Нена нацртала'. Ђаче прваче спремно одговара: 'Јесте, ову, ову и ову.' Искрен је био и према родитељима, па су имали ту част да први сазнају да им се син заљубио.

- Било је у обданишту. Дотрчао је кући и захтевао да му купимо нове сандале, да би импресионирао ту девојчицу. Купили смо, а он сутра, при повратку из обданишта, тужно саопштава: 'Није ни приметила'.

После првог, следи друго љубавно разочарење: у основној школи, коју је похађао у родном Чачку, Бора се заљубљује у једну Милу. Ова га, вероватно, није примећивала, а он се јада родитељима: 'Дабоме да ме не воли. Она воли Прла, јер Прле литар колоњске воде проспе на главу и мирише, а ја немам колоњску воду'.

 

- Мила се и данас сећа како је он ишао за њом и причао да је воли, а она му је рекла: 'Кад се окренем па те треснем, видећеш све звезде!' - уз осмех прича Нена.

Бора звани женац

Увек је био одличан ученик, али је посебно лепо радио саставе из српскохрватског и радове из ликовног. Родитељи су, чак, били убеђени да ће студирати примењену уметност, па му по одласку у Београд обезбедили приватне часове.

Али... Бора уписује права, и то из једноставног разлога што те године није било пријемног испита. Даје прву и пар испита из друге године и прелази на Академију драмских уметности, где стиже до дипломског на смеру организације... Природа вечитог бунтовника се испољила врло очигледно у Петој београдској гимназији. Навикнут да његови литерарни састави служе за пример целој школи, Бора није могао да се уклопи у систем рада професорке српскохрватског језика, која је захтевала да ученици пишу по шаблону. Кад више није знао шта да ради, почео је да - црта. Сви ученици предају писмене задатке, он - цртеж.

- Жена јадна није знала шта да ради и оставила га је неоцењеног - сећа се Нена Ђорђевић - Али он је доказао да је у праву тако што је на матури изабрао српски језик, и положио је са одличном оценом.

Прича о Бориној љубави према музици такође почиње у раном детињству. Комшије Ђорђевићевих, Бобићеви, имале су неку стару тамбурицу, и Бора је, још као трогодишњак, одлазио код госпође Бобић и тражио 'тамбилицу', а онда на сав глас певао 'Жене су варљиве...'. Логична је била жеља родитеља да дете упише и музичку школу. Шеснаестогодишњи Бора је певајући 'На кровове прерије спушта се мрак' одушевио све присутне. Желео је да свира гитару, али како тог одсека у чачанској музичкој школи није било, уписује клавир. Међутим, о професору клавира кружиле су забрињавајуће приче: да воли дечаке.

- Кад је почео да задржава нашег сина после часова, решили смо да га под хитно испишемо. Мене је после звао директор школе, и одобравајући моју одлуку, молио да Бору упишем на други одсек, да свира трубу, рецимо, али Бора није хтео ни да чује. 

Фото: З. Јовановић, репреинт ТВ Новости

 

Касније Бора пева у школском хору, заједно са другом, Милосавчетом, а деца су их звали 'женци' јер су били једини дечаци у мноштву девојчица. Бори се овај назив није никако свиђао, али му се свиђало певање, и издржао је у хору до краја основне школе. Памти мајка и да су она и тата Драгољуб били ти који су сину, одличном ђаку, купили прву електричну гитару. Било је то на почетку средње школе, када је основао групу 'Дечаци са Мораве'.

- Нисмо имали ништа против те његове музике, али смо желели да студира, а узгред, ето, да свира. Међутим, он је то окренуо - узгред студирао, а да свира му никада није било тешко..."

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору", маја 1991. године. *

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".