ПОПИО САМ ТЕШКЕ БАТИНЕ: Борис срамоту памтио цео живот

Комненић је 1991. године открио своје ученичке грехе из гимназијских дана, али и како је добио батине од дечака са којима је одрастао у крају. Текст преносимо у целости:

Од треће године до другог основне живео сам у Новом Саду. Моја мајка је учитељица и пошто није било никога ко ће да ме чува, водила ме је са собом на часове. Давала би ми да цртам и пишем, а ја сам уз пут слушао њена предавања. Моји вршњаци су били убеђени да ја, заправо, идем у школу, што је мени као петогодишњаку импоновало. За оне који о мени нису ништа знали, пошто сам био крупнији растом, имао сам адут који је то потврђивао. Уосталом, присуствујући часовима, заиста сам градиво и савладао. У петој години сам знао да читам и пишем, што је била срећнија страна тог проблема.

БАТИНЕ ЗА ПАМЋЕЊЕ

У другом крају града, страновао је колега мог оца који је имао сина Зорана, старијег годину дана од мене, који је још ишао у обданиште. И он је веровао да идем у први разред и да сам старији самим тим од њега. Нисам га разуверавао. У том крају живео је и дечак Небоја, чувен по тучи. Терорисао је све клинце из тог краја. Мој друг Зоран му је стално говорио: - А, видећеш ти кад мој Борис дође!

Фото: Н. Фифић

Пошто сам ја, кобајаги, у првом разреду, дакле и старији, по правилу, требало је да га убијем од батина. Одемо једне недеље код њих, кад овај мој друг каже:

- Еј, Боро, изађи да те клинци виде, јер ћеш ти да пребијеш Небоју.

Пошто се, природно, ужасно уплашим кажем: - Знаш шта, Зоране, сад сам обукао ново одело за посету и мало ми је глупо да га прљам.

Други пут, опет Зоран стане да ме мува да изађем, но извадим се на главобољу и нерасположење. Трећи пут нисам имао излаза. Одемо у двориште да се играмо, кад Зоран викне: - Ево Небоје!

А Небоја је стигао са, отприлике десетак Циганчића, али је и нас белопутих било исто толико. Дакле, изненада смо постали две ратне стране. Кад Небоја рече: - Је л' то тај ваш што ће најзад да покаже шта зна?

Фото: Репринт Сабор

Узмицања није било. Моји иза мене почеше да навијају: - А! А! Ајде сад! Ајде!

И ударимо у тучу. Ја ти ту попијем такве батине и такву срамоту, да сам их запамтио заувек. Међутим, драма се ту није завршила. Мој углед као старијег и снажнијег и даље важи. Али, дошао је дан да заправо кренем у први разред. Било је ту пола Срба и пола Цигана, међу којима и Небоја. Кад сам се уписао, сва деца из тог краја су схватила да сам лагао пуне две године. Ту се и Небоја разочарао, јер је укопчао да је пребио млађег дечака, што ми није био неки подвиг.

У основној школи сам био вуковац, али случајно јер ми математика никако није ишла. Вечито су ми наставници поклањали петицу иако нисам заслужио ни поштену тројку. Упишем и гимназију без пријемног испита. Како сам по презимену негде на средини списка у дневнику, следовала ми је прва клупа испред катедре. Дође и час математике коју сам ужасно мрзео и презирао. Нервирала ме је чак и таблица множења, а камо ли нешто друго. Дође професор и почне да предаје и нон стоп гледа у мене. Ја га, кобајаги слушам, а мисли ми блуде, ко те пита куда, и на које стране. Из часа у час, он само у мене гледа, и само мени предаје. Ја климам главом, наравно, не разумем га, нити чујем. Гледам га, гледам, он ми и даље из дана у дан предаје и капира мене као најбољег и практично ме цело тромесечје не прозива.

Фото: Архива Новости

Први писмени - ја се, наравно, разболим. Објасним професору, а он мени:

- Да, да, све у реду, нема проблема?

Друго тромесечје, профа предаје нову лекцију после које је требало да замене непознате, познатима. Лењо дигнем руку и урадим тачно. Он мени крне петицу ко кућа у дневник, да је то било страшно. Долази други писмени и ја се опет разболим и ту нико ништа не примети, и мени остане петица за полугодиште, што је било потпуно ван памети јер никад нисам знао о чему се ради заправо. Да ли је у питању алгебра, или геометрија, нисам имао појма. Никад ми ништа није било јасно.

БЕДНА ДВОЈКА

Друго полугодиште почиње. Приметим да се у овом полугодишту нећу извући, а при том сам толико лењ и толико ме мрзи да улазим у метематичку тајну да сам помислио: - Па, добро, ако сам исфолирао до сада, и даље ћу.

Фото: Архива Новости

Опед иде усмени. Профа, прозива и прозива, а ја и даље сваки пут кад неко зна, климнем главом, кад неко погреши зблазнем се као над чињеницом колико је онај код табле глуп. Погреши и професор док предаје, ја и тада избечим фацу. Он се просто извињава јер у том тренутку ја га гледам погледом који говори: "Како сте толико глупи пред овим дебилима у клупама који и тако не знају ништа?" Извињава ми се и на крају ме прозива. Изађем на таблу и немам појма. Ништа, апсолутно, ништа, не знам. Чак ни шта је алфа, ни омега, ништа. Он међутим и даље верује у мене. Нисам чак знао ни да доследно напишем задатак који ми професор диктира. Некако се искобељам и он ми каже да урадим, а он нешто наставља да ради око дневника. Гледам, гледам и немам појма о чему се ради. Гледам по разреду, али сви су убеђени да ја знам све. Гледам, гледам, професор нешто пише по дневнику и одједном каже: - Не мораш напамет, иди поступно.

Ја шврљам по табли глупости, док гледам тамо-амо. Профа каже: - Па, хајде, уради и онда ме погледа и у секунди схвати све.

Каже: - Па ти немаш појма.

Фото: Н. Фифић

Слегнем раменима и кажем: - Немам!

И ту ми он дрмне таквог кеца у дневник - страва једна. И колико ме је до тог тренутка волео, толико, и још више, почео је да ме мрзи. Наредне три-четири године сам грдно надрљао. Извукла ме је нацртна геометрија коју је такође тај професор предавао, али коју сам одлично знао, те ми је из математике извукао неку бедну двојку, иако објективно нисам знао ни за један. Нисам знао ништа.

Пошто сам био довољно глуп и отишао на природни смер, надрљао сам и на матури. Из четири предмета добијем одличне оцене, а кад сам отишао на писмени из математике, апсолутно сам се у главу парализовао. Ни да бекнем. Узео сам хартију и шврљао једно петнаест минута и после отишао кући, и на кошарку, помирен са чињеницом да ћу због математике изгубити лето. Међутим, остао је још и усмени део испита. Изађем и добијем питања. У комисији је био један наставник који је био и рођак мог друга те ми приђе и упита да ли знам нешто.

- Ништа - рекао сам.

Фото: Н. Фифић

Узме ми питања, оде, напише ми одговоре, врати и рече да нешто изгрешим. Мрзело ме је да кварим, добро урађене задатке и предам тако. Професор гледа задатке и није му јасно шта се збило, јер зна да ништа не знам. Добијем на усменом пет, а смилује се да ми да двојку, говорећи ми да ћу вероватно, и тако уписати право. Долази наставничко веће - код мене четири петице и једна двојка. И крену професори на њега:

- Како можеш да човеку квариш успех, па имао је петицу на усменом - рекоше му.

- Али то је грешка, он не зна ни за двојку!

- Па, рекао си и сам да ће човек уписати права.

И он ми, недужан, подигне оцену, с двојке на тројку, па затим и на четворку. Тако сам с одличним матурирао.

 Моја неразрешена мука око математике и гриже савести због мог личног удела у свему томе, прати ме и данас. Сваких двадесетак дана сањам како полажем математику, презнојавам се, мучим и ништа не знам. Верујем да ћу овим мојим јавним признањем ђачких грехова, утицати код Свевишњег да ми опрости, заувек.

* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "Сабору" 1991. године. *

БОНУС ГАЛЕРИЈА: Слике из приватног албума - Стево Жигон

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Нпортал.рс".