У главном граду Тајпеју, продавнице и ресторани су затворили капке, а полиција је сва возила заустављала са стране и слала путнике да потраже заклон.

Врисак борбених авиона који крећу да одбију непријатеља испунио је небо, док на стотине хиљада мобилних телефона стиже порука "упозорења на пројектиле“ и позив на хитну евакуацију на безбедно место.

Застрашујуц́е, да, али овај сценарио из ноћне море који се одиграо, био је неопходна свеобухватна вежба како би се припремили за дан - који се, сматрају неки, приближава из сата у сат - када ће Тајван бити изложен изненадном нападу из континенталне Кине.

Марк Олмонд, директор оксфордског Кризног истраживачког центра упозорава да се не сме потценити криза на другом крају Евроазије.

Руски председник Владимир Путин и кинески Си Ђинпинг деле заједнички презир према правима својих слабијих суседа, а Тајван већ дуго осец́а дах кинеског змаја на свом грлу, пише Олмонд у тексту за Дејли мејл.

Од када су комунисти дошли на власт у континенталној Кини 1949. године бацили су око на ову малу нацију која је званично део Кине али је, реално, независна демократија више од 30 година.

Сада, када су кинеске ваздухопловне снаге и морнарица све активније око и изнад Тајвана, све указује на то да Пекинг припрема инвазију на ово мало, али геополитички важно острво, са популацијом од само 29 милиона људи (у поређењу са 1,4 милијарде у Кини).

Током посете Јапану у мају, амерички председник Џо Бајден је јасно ставио до знања да ц́е САД бити спремне да бране Тајван ако буду нападнут. И, наравно, нико не би био срећнији да то види од Путина. Преусмеравање америчких снага и високотехнолошког оружја на Далеки исток из источне Европе скинуло би притисак са њега.

Али кинеска инвазија на Тајван могла би брзо да ескалира далеко изван украјинског сукоба и постане највећа претња светском миру од кубанске ракетне кризе 1962. године, сматра Олмонд.

Па како би се одбијала једна таква инвазија Шта би је покренуло? И како би то утицало на остатак света?

Највероватнији изговор за инвазију била би декларација о независности коју би донела тајванска председника Цаи Инг-вен. Осим тога, свако признање независности Тајвана од стране Запада би распирило ватру. Након извештаја о планираној посети америчке политичарке Ненси Пелоси прошле недеље, Кинези су упозорили да би њихов одговор могао укључивати "присилне мере“.

Тајван, напредна привреда слободног тржишта вођена индустријском производњом и извозом електронике и машина, обогатио се мимо комунистичке Кине. Али су до недавно занемаривали одбрану.

Са релативно малим бројем обучених трупа и модерним оружјем, Тајван се уместо тога ослањао на своју стратешку вредност (на раскршћу Источног и Јужног кинеског мора у северозападном Пацифику) због које би им Американци и Јапанци гарантовали заштиту.

У таквом сценарију, олуја балистичких и крстарец́их пројектила била би пуштена на острвске војне базе и луке, његова телекомуникациона чворишта и транспортну инфраструктуру. Груба сила високоексплозивних бојевих глава била би координисана са сајбер нападима како би се зауставила комуникација међу тајванским трупама и изазвала паника међу цивилима. У исто време, кинеска флота би настојала да искрца ројеве трупа, тенкова и камиона на обалу како би заузела Тајван у старом стилу.

Несумњиво би било велике штете на инфраструктури, са великим војним и цивилним жртвама.

Па ипак, сматра Олмонд, Кина не може да претпостави да би јој бројчана надмоћ донела брзу победу. Да, Кина има огромну војску која расте, али је непроверена у борби. Није ратовала још од 1979. године, када је Денг Сјаопинг желео Вијетнам да "научи памети". Уместо тога, Вијетнамци су Кину подучили тешким лекцијама.

Али, тај рат се данас у Кини углавном игнорише. Уместо тога, Корејски рат против снага УН предвођених САД између 1950. и 1953. године се слави као модел рата комунистичке Кине.

Иако је кинеска народноослободилачка армија убила десетине хиљада америчких војника, председник Хари С. Труман одбио је захтеве својих генерала да користе нуклеарно оружје.

Тада је Мао морао да се ослони на Стаљинов нуклеарни "кишобран“, данас Кина има своје нуклеарно оружје.

Пекинг се чврсто држи уверења да би председник Бајден, као и Труман, уз све своје борбене приче, одступио ако би нуклеарни рат био највероватнији исход.

Али ако је тако, Си и његови апаратчици потцењују америчку одлучност да не уступи контролу у пацифичком региону.

Бајденова администрација је, са добрим разлогом, дубоко сумњичава у вези са намерама Кине у тој области.

Фото: Профимедиа

А ту је и Јапан. Стари царски господар Тајвана (све до предаје Јапана 1945) види острвску демократију као јужно сидро ланца острва која воде до самог јапанског архипелага.

Бивши премијер Шинзо Абе — који је убијен раније овог месеца — доследно је упозоравао савезнике у Европи и Америци да их њихов фокус на украјинску кризу одвлачи од много вец́е претње коју Кина представља светској стабилности него Русија.

Да ли би Јапан — научно веома напредна земља — брзо набавио нуклеарно оружје које му је потребно да се заштити и одврати Кинезе ако Пекинг одлучи да нападне Тајван?

И, пошто Северна Кореја вец́ тестира нуклеарно оружје, да ли би Јужна Кореја могла да следи њен пример због страха од Кине и северног суседа? Потенцијал за свеопшти нуклеарни сукоб је застрашујуц́е близак. Али чак и без нуклеарне претње, кинеска инвазија на Тајван, успешна или не, била би погубна за ширу светску економију.

Тајван је један од највец́их светских произвођача високотехнолошких компоненти као што су полупроводници, а ако би његове фабрике биле уништене или оштец́ене, то би утицало на све, од рачунара до мобилних телефона, подижуц́и цене и стварајуц́и несташице свакодневних ствари које узимамо здраво за готово.

Што се тиче оних који кажу да ц́е Си оклевати да нареди инвазију из страха да ц́е "убити златну коку“ која је тајванска економија, треба само погледати Хонгконг, наводи Олмонд. Током протекле три године, Си Ђинпинг је био спреман да полако угуши економски динамо Хонгконга како би угушио тамошњи демократски покрет.

Могао би исто тако лако да процени да је разарање Тајвана цена коју вреди платити за стицање стратешке предности коју би приступ океану дао кинеској морнарици.

Јучерашња вежба припрема за рат на Тајвану звала се "Ван Ан“ — што се преводи као Вечни мир.

Мир који је "вечан“ можда је нереална перспектива, али чак и за постизање краткорочног мира, председник Бајден и Запад морају да наставе да успостављају деликатну равнотежу између показивања подршке Тајвану и неизазивања Сијеве Кине.

То је застрашујуц́е ходање по конопцу које и Си и Запад морају да изведу како треба, а ризици од погрешне процене на обе стране су изузетно високи.

БОНУС ВИДЕО:

За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".

Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".