Она је том приликом говорила о својој породици, болести своје мајке, али и о томе да се и сама носи са тугом.
- Моја мама је први пут пала у депресију када сам ја имала 10 година, престала је да једе, да прича, да се купа, није хтела да иде код доктора, то је био потпуни шок јер нисмо знали шта се дешава. Када смо успели да одемо код доктора, а ни то није хтела јер је мислила да је то срамота, да значи да је она луда, ако иде код психијатра то је још једна од ствари за коју се надам да је сада мало боље. У то време мало ко је ишао на психотерапије, макар из тог круга људи које смо знали - рекла је глумица, додајући да су за врсту депресије од које је боловала њена мајка били потребни лекови и додала:
Фото: В. Данилов
- Ја сам била мала, али се сећам да сам, чини ми се, једина разумела да можеш да будеш јако тужан и да свет некако није савршен. Некако сам неком жицом свог бића умела да се не љутим на маму, имала сам неке своје трикове. Све оно што је типично за њену врсту депресије је у ствари хемијски дисбаланс и да су њој лекови заправо неопходни и онда смо имали разне фазе, да је била добро, па да је опет била у депресији или да је била у плусу, што је опет јако напорно за породицу. Мој тата никада није признао да мама има депресију, он је рекао ‘ма то је она све измислила, то је њој у глави’. Ја кажем па добро, тата, можда и јесте, тај дисбаланс је у глави. Моја сестра на коју је цело домаћинство некако пало јер је старија одједном нам је била мама, али мислим да и дан данас има неку врсту љутње на маму што се то десило.
Фото: Н. Скендерија
Бранка каже да је неке ствари схватила тек много касније, када је и сама кренула на психотерапију.
- Ја сам мислила да сам добро прошла, али сам онда схватила касније када сам ишла на психотерапије да сам због тог губитка који није потпун и тако страшан, да сам имала осећај да ме неко напустио, да нисам довољно добра и да и дан данас волим да бринем о свима - није крила своју истину.
Прочитајте још
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Она је истакла и да воли да иде на психотерапије, те да јој је то много помогло.
- Ја волим да идем на психотерапије, први пут када сам отишла мени су понуђени лекови, ја сам рекла да не желим лекове, већ да разумем зашто се осећам овако како се осећам. Ја сам могла да функционишем, само сам осећала неку јаку тугу и нисам била срећна. Оно што сам научила је да разликујем шта је туга, а шта озбиљна беспомоћност. И оно што сам на мамином примеру научила је да та депресија може потпуно да промени личност, да једна жена која све уме, кува дивно, уме са људима, воли децу, она се одједном плаши свега, она се плаши да пресвуче моје дете, а то је радила милион пута. То је баш потпуна промена личности.
Глумица је појаснила и како се она бори са тугом.
- Оно што сам открила када ме хвата та туга, ако се пустим да сам тужна, ако дотакнем неко дно те туге, ако се не борим с тим него пустим да ме преплави, онда када нема више где да буде горе и јаче, онда полако, као када идеш ка површини воде, живот у мени пожели мало ваздуха, мало неке интеракције и свега. Мислим да је важно када људи осећају да их хвата депресија да се не затварају, да се натерају колико могу да причају са неким. Мислим да је у делању спас, ако знамо шта нам прија, од које хране нам је добро, од које хране смо некако тешки и уморни, ако се само повежемо сами са собом, па онда мало ослушкујемо тело, да се потрудимо ако је могуће да помогнемо себи самима.
На крају, Катићева је додала и да све већој распрострањености депресије доприноси данашњи начин живота.
- Негде сам читала да је депресија болест душе и онда у данашњем свету са тим несрећним телефонима, бомбардовани смо информацијама, знамо све лоше што се било где десило, то некад није било тако. Немамо никад довољно времена да мало будемо сами са собом, стално нешто нисмо стигли.
(24седам)
БОНУС ВИДЕО:
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
