На самом почетку разговора осврнула се на своје детињство, покојне родитеље и породицу.
Детињство као и сваке девојчице на селу, било је лепих и тешких тренутака, али пуна кућа љубави и слоге, то је било прелепо. Увек је било за све, скроман живот, да би имао од чега да живиш мораш да радиш. Поносна сам на своје детињство. Мој отац је био рабаџија, имао је своје коње за рад, а у оно време имати та специјална кола, то је као да данас имаш најбоље шлепере. Ја сам се родила на слами, на том сену. Тата је хтео да ме остави да живим, мама је хтела да ме дави. Искрено ми је то испричала пред смрт. Њен живот да је неко пренео на филмско платно добила би све оскаре - прича Зорица.
Фото: Принтскрин/Јутјуб/Telegraf.rs TV
Чувао ме је Бог и дан данас ме чува! Са татом сам имала бољи однос, мама ме тукла. Тата је био духовит, а мама није знала где ће пре. Једном ме јурила, па сам се попела на крушку. Била сам јако немирна. Отац је једном приликом и потегао пушку на мене. Имао је права - додала је Марковићева.
Лепа Лукић ми је била идол, а после сам јој била гост на солистичком концерту. Од нас петоро браће и сестара остало нас је само троје. Сви смо успели у животу, у добрим смо односима, али после смрти мојих родитеља више нисам могла да уђем у ту кућу. Мама ме увек чекала на капији са марамом у опанцима, онако аутентично. Она ме увек чекала раширених руку, а откад тога нема, ја не могу више да идем тамо. Одем код брата и снајке, али немам снаге да уђем у кућу где сам их нашла. Сећам се, јавио ми је брат, очекивала сам то, али опет сам кући пала у несвест. Тешки су то тренуци, знају сви који су преживели. Почела сам да се гојим, ту вечиту рупу имам у желуцу. Често се исплачем кад их се сетим - открила је Зорица Марковић.
Прочитајте још
(pink.rs)
За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо "на ти".
Нова димензија новости, ваш "Nportal.rs".
